Стражилово

МИЈА БРОДАР.

П Р

пуштала се лена, богата јесен. Изгледаше ућ као крепак, здрав старац. Сунце је малакса-

вало. Још неколико хвати, па ће да зађе. Ено га, рони у неизмерне дубине васеленске, а месец се спокојно диже са истока, да посребри, што је досад златно било, и да проспе по нашем селу мир и покој. У природи јесен и вече, а у оној кући на ћошку са великим забатом на крају Бродаревог сокака све као да одудара јутарњим пролетњим мирисом. У соби на клупи седи плав, висок, коштуњав човек правог српског лика са дугом косом и дрзки у наручју пуначко женско дете, а на колену цупка синчића од три четир године. Око њега се игра једна још старија девојчица, а још старија кћи номаже у кухињи матери при вечери. Најстарији син Гавра, момче од својих осамнаест година, намирује напољу марву. То је породица Мије Бродара. Она мала вије се као чиков у наручју свога оца и кличе од радости, па чупа оца за бркове, јер ретко је задеси срећа, да је отац на руке узме. Син му броји дугмад на прслуку а кћи села уз оца па ухватила мачку и игра се њоме. Мија је данас довршио бербу кукуружњу. Летина је богато понела. Газдалук Мијин стајао је у најленшем цвету. Са озбиљног а често и суморног лица Мијина сијала се радост и душевни мир. Мислио је Мија лепе мисли: како ће ове године купити три четир ланца земље, па до године или до друге, ако година прихвати, опет толико, па ће оставити сваком сину толико сермије, колико је њему од деде остало. На јави је сањао о сретној будућности и духом је обгрлио сву своју породицу. Своје невинашце чвршће је притиснуо на груди, па га је опда нредао матери, снаш Јели, а синчића је још држао на колену. Снаш Јела је зготовила вечеру, чорбастих резанаца и каурме. Цела се породица скупи у кући да вечерају. Старији поседаше на столичице, млађи на земљу, а најмлађу Невенку метнуше у сталац, да им пева, док они вечерају. Вечера се пушила, а Мија се диже, прекрсти се и захвали се Богу у молитви, што је сав усев овогодишњи сретно збрао. Затим опет седе. Мали Миливој чим сео, а он пружи руку за једним батаком, ал га нана но руци: „Чекај мајки, да прво оде пара Боги." Мија је гледао свог синчића са уживањем. На

И II О Ј5 Е Т Е А И 3 Б А Н А Т А. НАПИСАО МИЛУТИН ЛАКШИЋ њега се срећа смешила. Чисто гледи, како му деца нрирашћују, радна снага му се умножава, а добро све једнако напредује. Све му је на миру, а за њега и нема друге среће. По вечери изађе Мија напоље у двориште. Са задовољством погледао је на кукуруз, што се са гувна жутио. Мија је погледао и даље. Уврх баште млела му је сувача. Њен клепет тако је мило одјекивао у вечерњој тишини. Слушајући је сећао се Мија свога деде, који је ту сувачу подигао. Само један изглед наоблачио је ведрину лица Мијина. Т.о је била кућа његова првог суседа, сеоског кнеза Иве Вармеђаша. Бродареви се још од давна не живе добро с Вармеђашима, на ни Мија са Ивом. Не би чисто ни ногледао на ту кућу. Зато је и посадио уз њу и уза зид дрва и зову, али онет мора поглед често да падне на кућу његова непријатеља. У тај мах отворише се авлијска врата, и унутра уђе Леонтија црквењак. „Добар вече." „Добар вече." Још рекоше неколико обичних речи, понда ће Мија: „Које добро, чича-Леонтија ?" „Та ето идем по селу и наређујем за прву недељу, што долази, црквену скуиштину, па сам дошао, да и теби кажем," рече старац п накашља се мало. „Па добро, чича-Леонтија, добро. — Него дед Гавро, донеси чичи — тако га је звало цело село мало ракије." „А -за што се сазива скупштина?" опет ће Мија. „Хоће да се разговарате о поповској плати. Неће више попови, да им се плаћа но старом, већ по новом у новцу. Поред тога мал те неће бити реч и новој школи." „Аха," рече Мија и шмркну. „А што тако ? Шта

вали но старом ' Црквењак само слеже раменима и напи се ракије. „Е, е," опет ће Мија, „па докле тако? Ником није доста плате, свако тражи више. А откуда? Та народ је и онако сиромах, не могке да живи," и Мија стаде вртити главом. „Право имаш, Мијо," рече црквењак и страшљиво се окрене према вратима, да види, да ли когод прислушкује. „Не ваља им посао, не ваља," рече Мија. „Све нешто ново измишљају, а у старо време све је то боље било. Штогод је ново, не ваља."