Стражилово

1531

„Тако је, како да није," рече чича Леонтија, когајеракија мало окуражила била. „Већ је ево тридесет година, како сам црквењак, али тог чуда није било. Мало, мало, хајд Леонтија, скушвај скупштину, а Леонтија се мота ио целом селу, док не нађе све скупштинаре код куће. Красно је било, док није било те скупштине. Е, али шта ћеш, кад не мож' да буде друкчије." Дрквењак се диже. Напио се ракије, па иде даље скупштину наређивати, док га можда под теретом година а и многе ракије ноге не издаду. Мија уђе у собу. „А што је био чича?" запита га жена. „Зове ме у скупштину." „Па хоћеш ли ићи?" „Не знам ни сам: и хтео бих и не бих." „А што не би отишао ? Треба да идеш. Нек се и твоја чује на дивану. Зашто да будеш последњи? Иди иа им кажи, шта не ваља. Покажи томе — ту се окрете претећи прстом кнежевој кући — да не мора све бити по његовој вољи. Та што ја нисам човек, ја би им све, све казала." Снаш Јела је тако мудровала, јер јој је отац, Мијин старац, био председник црквене општине, а сама је радо бивала у свакој чорби мирођија. Мија је ћутао, затим је отишао, да надгледи марву и своје добро, па је онда легао. Породица Бродаревих, Нородица Бродаревих једна је од најстаријих у селу. По домаћем предању, колико се сачувало, преселила се из Старе Србије прво у село Б. а оданде у Сумраковац. Најстарији члан, што је у Сумраковцу ударио темељ породици Бродаревих, звао се Илија Крајников. Мија је био унук чича-Јоце Бродара, оиог славпог Јоце Бродара, по чијем се имену и данас крајњи сокак од источне стране зове. Умр'о је сиромах, Бог да му душу оорости. Био је уважен човек у селу. Бирали га и за кнеза. Таки је био, као и Мија, висок сув наводан, само је био смеђе масти. Косу је илео у курјуке по старој моди Срба Банаћана. Чича Јоца још је био виши од Мије. Један шаљивчина рекао је, да су га зато бирали за кнеза, гато је био голем. И био је душе ваља голем, али и поштен човек. Сви се с уздахом сећају његове кнежевине. Онда је правда владала у селу. Онда је било друкчије, а и могаше бити друкчије: друго време, па други, брате, људи. Није онда било те неваљади, а ако се баш кадгод деси, да ко прекардаши или закоси у туђу њиву, на мацка с њим, па му одвали петнаест ил двадесет. А чича Јоца је био оштар човек, љут човек. Зло су лоле од њега

153^ зазирале. Нису забадава паметни људи казали: не боји се свака гауша Бога већ батина. „А гле, иестаде старих обичаја, па нестаје и поштења. Свако ти се острвио, пе поштује се закон, млађи се не уклања старијем, дошло је последње време ..." тако мишљаху старовоље, тако осећаше и Мија Бродар. Па још нешто. Свет је онда лактие живио. Било рита, па беле марве доста, па доста рибе. А кад се скоца и стегне зима, да камен пуца, поврви свет из села, да сече трску. Тај је посао још најволио Јоца Бродар. Узме срп, збаци кожух, па сече у кошуљи трску, сав се озноји, а на бркове му се нахвата иње. Кад гране пролеће, Јоца седне у чун, иа броди ритом преко и уздуж и хвата рибу. Од туда су га и нрозвали бродарем, па је тај надимак нрешао и на његове потомке. Сад нема више рита. Дошао спахија, довео неке инцинире — послала их, вели, царевина — те ископагае канал и одведоше воду из рита. Спахија нреорао рит и начшгао од њега плодну ораницу, да је царевине вредила, а Сумраковчани остадоше као риба на суву. Не могогае с отим сложити. „Откуд му право?" рекоше, кад нико не памти, да је рит други ко уживао осим нас. Нек докаже спахија своје право." Ту је онда био велики процес. Дуго се прели сељаци са богатим спахијом Веронићем — читавих десет година. Сумраковчани издадоше своме фишкалу многе стотинарке и опет најпосле изгубише парницу. „Треба ићи цару," чуо се глас. И одмах се пошље депутација цару, да пред њега изнесе своје јаде, и потражи у њега нравице. У тој депутацији био је и главом Јоца Бродар, јер се тај ироцес свршио беше некако за његове кнежевине. Нико није знао, куд је депутација ишла, и гата је радила. Неки рекоше: „Казао је цар: Г>иће, биће, само ви идите својој кући." Још се веле са свима руковао и нитао их, како народ живи. Само чича Јоца Бродар рече: „Бадава, браћо, није нагае, на није." „Шта није, а откуд да није, кад ми сви знамо, да баш јесте," гракнуше многи незадовољници, јер им се није допадала реч Јоципа. „Гле Јоце Бродара, а ми се у њега још највише уздали." „Мора да су га подмитили", викнуше Јоцини нецријатељи, а највећма се чуо глас Симе Вармеђаша. Тај је глас дубоко засекао у груди ноштеног Јоце Бродара. Други рекогае: „Није подмићен, него су га преварила господа", јер су знали, да јепоштење Јоцино чистнје и од злата.

ОТРАЖИЛОВО