Стражилово

1557

мучећи се, да спасу свој народ од глупости и незнања. Чести су гости у школи — па према томе ваљда и њезини најбољи пријатељи — дрзкавни школски надзорниди и разне заразе. ЈПто је такођер главно, школска дворана често послужи као поприште полититае борбе сеоске, на коме се, тако рећи, види историја Сумраковачка. У школи се иаиме дрлге црквене скупштине. И сада је у школском здању скупштина на окупу, а чланови једва чекају, да се отвори. Има их доста, што је реткост, јер више пута не дођу петоро, шесторо, те морају да се разиђу, да се после још триред купе и разилазе. Данас је важан иредмет на дневном реду. Ту је и нотарош. Он је Србин, али нити иде у црквену скупштину, нити полази цркву нити шиље децу у српску школу. Иоп-Стева је то сматрао за част, устао је са десне стране председникове и иришао му да се рукује с њим. Председник Мита Петров отвори скупштину, каже, зашто ју је сазвао и прочита из решкрипта место, што се односи на поповску плату. Овако је од прилике завршио: „Зато сам вас звао, да се продиванимо и да удесимо, као што треба. Наши попови нас добро служе, треба и ми њима добро да платимо. Јесте ли задовољни, људи ? . . ." С десне стране викнуше: „.Јесмо ; задовољни смо; хоћемо по новом. . ." Овлада тишина. Мува се могла чути. Чича Јова Јовин се накашље. Накашље се и чича Срета. Чича Јова рече полу на глас: „Плаћали смо ми наше попове и досад. Добро је и по старом." „Плаћали смо, како да нисмо," чуло се неколико гласова с леве стране. Чича Јова се мало охрабри. „Ето, брат-Мито (ту је мислио иредседника), ја и ти добро памтимо, како су живили стари попови. Шта је валило поп-Триви, на поп-Ники. Имали су свега доста." „У оно је време тако добро било," рече кнез, „али сад је овако, по решкрипту, боље. Тако ћемо ми плаћати одсад поповима." „Нећемо по новом," рече Мија Бродар оштро. „Добро је и по старом." „ Ал хоћемо!" викне кнез. „Ал нећемо!" врне му Мија. „Ал хоћемо!" опет ће киез. „Ако неће Мија Бродар, хоће други људи. Је-л тако, људи?" ,,'Гакоје!" повладише десничари. „Није тако!" на то ће левичари.

155»

„Тако је!" „Није тако! Не ћемо решкринт. Не треба нам решкрипт." Нодигне се граја. „Не тако, људи божји!" чуо се глас поп-Стевин и губио се у галами. Устане нотарош. „Не ваља ти посао, Мијо. Ти то не разумеш. Тако мора бити, па хтео Мија Бродар или не хтео." „Ето видиш, да не знаш ништа. Тебе овде пико и не пита," додаде кнез. „Господар нотарош ваљда најбоље зна." Мија плану. „Мене нико не пита, већ ваљда нотароша, што у швапској цркви децу крштава (имао је Швабицу за жену) и што у цркву није никад ни завирио. Ти и нотарош криви сте свему; ви ћете нам село упропастити. Где су вам општински рачуни, да видимо, пгга кошта сеоски бунар и пенџери на варошкој кући ; да видимо, где је новац од глобе; да видимо..." Нотарош је побледио, а кнез је викао: „ПитаЈ твог деду за општинске рачуне", па се онда окренуо председнику: „Председниче, не дај му, да говори, кад говори, пгто не спада овамо." „Немој, Мијо, тако", рече нредседник, блажећи га. „То не спада овамо." „Одузми му реч!" викао је кнез. „Ко ће мени узети реч?" викну Мија, а сав је пламтио од гњева. „Мији Вродару још нико није забранио говорити, па нећеш ни ти, кнеже... А чијег ти деду дираш, кнеже ? ..." и Мија се страсно устреми на кнеза. И били би се сукобили, да се некако не нађе међу њима поп-Милош. Он је заДржао Мију, који је био блед као крпа. „Немој, Мијо, не ваља ти посао. Умири се." Мија не могаде даље издржати, већ узе шешир и изађе напоље. С врата је још довикнуо кнезу: „Запамти, Мија Бродар неће плаћати по новом, неће он слушати лопова Иву Бармеђаша и оне друге лопове око њега..." остале речи нису се чуле, јер је Мија нагло одјурио кући. За њим изађоше из скупштине још неке коловође незадовољника. „Добро те су отишли. Бар ћемо се моћи на миру саветовати. И није им овде место међу паметним људима", рече кнез. „Тако је, тако!" повлађивао је пои-Стева и друге присталице кнежеве. „Е, људи, да ли пристајете, да одсад плаћамо поповима но новом?" запита нредседник.

ШЧ-ажилош