Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Пристајемо, иристајемо!" повиче десна страна, а лева је Кутала, јер није имала главе. Граја се утишала, а у скуппггини је овладало расположење, да се могло у њој свашта протурити. Кнез је то осетио, те поче: „Кад смо с отим послом готови, имам и ја нешто да предложим, па сад како вам се допадне. Ја као велим: треба подићи још једну школу. Ја сам био у селима и сиромашнијим од нашег, па имају лепшу школу него ми. Хоћемо да будемо најгори. Било оно летос о храму дркве гостију из околине, па веле: гле, какву Сумраковчани имају голему варошку кућу, а школа им као у Влашкој:*) мала па неокречена. Подигосмо лане варошку кућу, иа је сад дошао ред на школу. Није вајде, не може се без школе." „Тако је, тако је!" повладише поглавари. И поп-Стева говори председнику до себе за школу. Прође шта више и кроз скушнтину, да рекне сваком скупштинару по коју лепу реч. Одмах је то друкчије, кад се човеку каже лепа реч. Овако брацаПајо, на онако чика-Саво — зна већ пои-Стева, како ваља. Устаде нотарош и рече: „ЈЈраћо, треба да подигнемо школу. Видите ли, браћо, како наш народ вара свака друга вера. Сви више знају: Чивутин, Шваба и Мађар. Зар ми да будемо најгори? Али већ напред знам, да ћете многи помислити: све је то лепо, али откуд нам новци, народ је сиромашан, нема се ..." „Јест, господар-нотарош, нема се", рече заиста чича-Срета. „Истина је, чича-Срето, нема се. Новац се извуче човеку из шака, не зна ни сам кад. Многе су и велике су потребе. Све ја то знам. Али за поштене и добре грађане брине се и виша власт, држава. Ја сам израдио код господина солгабирова, да држава сазида школу и да нам она од порезног новца плаћа учитеља. Ми само треба да пристанемо." „Живио господар нотарош!" рече поп-Стева. „Живио!" одазва се кнез и други. „Ко не би примио, кад му се нуди забадава", рече Жива ешкут. Али чича-Срета ће рећи: „А ако нас господар солгабиров превари, иа ми после узморамо дупло плаћати, па ето да нас у зло ували? Где ће нам држава ноклањати, кад све више и више иште од нас? Кад би се школа тако могла о државном трошку зидати, које би село свој новац трошило! Не мож' то бити; мени то не иде у главу." „Па знаш шта, чича-Срето?" рече кнез. „Ако

*) Ту Банаћанин разуме села влашка иза Темишвара, која зове мала Влашка.

добијемо, добро-добро, а ако не добијемо, толико и чини, — изгубити нећемо ништа. Је-л' тако, људи?" „Тако је!" „Пристајете-л', људи?„ запита председник. „ГЈристајемо!" одазва се већина. „Да пробамо." Узе реч млади поп-Милош, који је дотле нешто шапутао с учитељем: „Ја нисам за предлог наших иоглавара," рече иа мало заћути. Сви се забезекнуше. Какото?Исти поп-Милош пре годину дана сам је изишао с тим нредлогом на среду, али су га одбили. „Ха," шапутали су скупштинари међу собом, „сад он хоће кнезу да натруни, што је он онда њему био противан. Тако ваља. Ха, ха, ха, тако, попо, тако. . Поп-Милош настави: „Ја мислим, да наша онштина има толико добра, да може сазидати себи сама школу. Ако баш у овај пар не, ваљда ће дати Вог, да прихвати још која година, па ће се скуиити. Народ је задужен, па нек мало дахне душом. Али зато опет нисмо сиали на државну помоћ. Држава, ако нам сазида школу и усплаћа учитеља, она ће у школи и да заповеда. Она ће и да меће за учитеља, кога хоће, па ма то Чивутии био. И најносле, ко нлаћа штајер, већ опет ми..." Сви су зинули, само кнез и нотарош стиснули су јаче зубе. Баћ-Гавра, пређашњи кнез, који је марио за школу исто толико као и за кнеза и нотароша, рече: „Право каже господин попа: народ је сирома, пропашће. Иричекајмо још коју годину, биће и то. Има време." „Да, да, пропашћемо. Народ задужен, нема се новаца. Причекајмо, причекајмо," чуло се са свих страна. И они тако рекоше, што су мало час нотарошу одобравали. Они мишљаху: кад попа одустаје од свога, што ми да пристанемо, кад нам школа и онако не треба. Та неће наша деца бити фишкали. Још је већма упало свима у очи, што и учитељ устаде против школе. Та он је пре највише наваљивао и мољакао једног и другог, да буду за школу, Сад рече: „И ја сам за иредлог господина пароха. Ноље је мало и причекати, нег да нам држава школу диже." „Кад неће нопа и учитељ, нећемо ни ми," рекоше неки скупштинари. „Нећемо, нећемо." „Ко неће?" запита кнез. „Хајд да гласамо!" рече председпик. „Шта ћемо гласати?" рекоше људи. „Нама не треба Чивутин за учитеља." „Ево ја нећу," рече баћ-Гавра. „Ни ја нећу," дода чича Срета.