Стражилово

1677

СТРАЖИЛОВО

1678

Били Римњани и царство веље, Притисли мора, притисли земље; Али међ њима нравде не беше, Паде им царство, они с 1 затреше. Велики Лесендра народе ломио, Славе и победа стекао је доста, Ал ничег ваљана није он створио, Нит од њега људма какво добро оста. Галилеја слабог три су речи мале I Јелом свету више благодети дале. Калигула, владар, свет клања пред њиме, А која хијена жели такво име! Наполеон први беше човек први, С републиком своје човештво он смрви; Што је као славни генерал обар'о, Као император диз'о је и ствар'о. Та ни једном свецу немој земљу дати, Какав може бити, сам не може знати. У свакоме срцу самовоље има, За зверке и људе то су миле сласти, Туђе право неће ни правник да штима, Ногама га гази, кад дође до власти. Најсмешније бива — то и они знају Када се тирани у несрећи кају; Још смешније бива —• кад су веће пали Да их згажен народ детињасто зкали. Дуго сам стој'о, дуго сам глед'о Онај некада чудесни Гим; ћутећи ја сам мислио само: Ах, боже, шта се учини с њим! Време покрало тријумфе оне, Срушило темпле и славу сву; Где су цезари венце носили, Сада пландују говеда ту. 0 тамна ноћи, о ноћи тиха, Људске прошлости права си слика! Тридесет векова пуни су мрака, Пуни глупости, грозе и страха. Код тигрова таквих чуда није, Што спомињу људске историје. Па да не би пропале те приче — Што на дела сатанина личе У школе их, где су деца мала, Истављају место огледала. Тим задахиу њино срце чисто Те и они буду оно исто. Удри гудало, нека се вије, У њему многа песма се крије, Оно глас има, оно је живо, Говори право, ма да је криво. Бог створио чудо, човек му је име, Желио је, да се он поноси њиме,

По образу своме створио је њега, Ал је човек зао па од добра бега. Бог је слао потоп, да га, тим поправи, Хтео је у људма себе да прослави. Из прљавог блата људи су постали, Зато су у блато опет попадали. Али бог је добар, па озго с висина Посл'о је на земљу свог јединог сина, Да васкрсне правду, да прогна иритворност, Да укине ропство, понизи охолост, Да сруши богове Рима и Мисира, Да прогласи царство љубави и мира. А људи, _ ка' људи, грехом се занели, Уватили Христа, на крст га распели, Па за своје страсти и за своје жеље Сваки ствар'о себи друкче еванђеље: Какво добро може свет чекат' од тебе, Кад ти друге љубиш вшпе него себе! Милостиња само сиротињу множи, Ко има новаца, то је човек божји. Ма да је свет чудо, немој му с' чудити, Немој га поправљат', немој га кудити; Он је 'накав исти, к'о што увек беше : Једии само плачу а други се смеше. Што себичност влада, људи нису криви, То је општи закон, по којем се живи. Та каква иросвета, слобода и правда! Новац, то је сила, која све надвлада. Живот је твој кратак а народ је вечан, Кад усрећиЈП себе, сав ти је свет срећан. Да нема глупости, насиља и ропства, Не би било цркве, двора ни господства. Сам је народ каз'о — а куда ћеш јаче! Да сваки ослепи, когод за њим плаче. Немој се јуначит' ти за ствари оне, Што ти се учине да са неба звоне. Идеали ничу и све већи буду, јКо за њима трчи, држе га за луду. К шта су песници, нег' пећина пуста Кхо светске туге јечи им из уста! Злавуј пева, али, он бескућник није, 1а будућност мисли, себи гњездо вије. Ко на земљи уме рај себи створити, Бога ми се им'о рашта и родити. Удри гудало, нека се вије, У њему многа песма се крије, Оно глас има, оно је живо, Говори нраво, ма да је криво. 'Гебе ја поздрављам, слободо свих људи, Благословен нек је, ко се за те труди! Коме туђи ланци не дају спавати, Ко је свик'о, номоћ бедпима давати.