Стражилово

1725

СТРАЖИЛОВО

1726

Место срда извади комад сира у масној хартији. — Ето ти и сира, видиш, :;а гИбаницу. — Ти је ждери, ја не. И истрже му торбу из руку. Огледа сир, а сир смрди на петролеј. Сухну као змај на њега, а прсти јој играју око његових. очију. Адам зажмурио, па чека, кад ће да се замрсе ти прсти у његову косу, или да зарију у очи, на све жме. Ева га се махпу, те узе вадити из торбе цреп по цреп. Проли сузе. А иа мужа се више и не обрће,

да јој крв не нодиђе на очи, иа да не учини какво зло. Умор с дугачког пута, па претурене невоље на путу, силно пиће и иромена зрака, све се то љуто склептало на Адама Крта, и заспа уједанпут као заклан. Могла би Ева и прекамукати од вике и псовке, спава Адам и хрче у шеснаест. Сирота жепа угаси лампу, па и сама леже. Ио не ће сан на њу. Једва пред зору склопи очију тек од умора. (Наставиће се.)

ЧИНИ МИ СЕ

(ОД КЛЛ.КЛ.)

Жини ми се више пута, 11а срдашцу кад сам твом, / ' 11 Да ти мепи живиш само, Л ја теби, сунцу свом.

Тешко ли се жићем броди, А мрачан је путу крај; Благо теби, кад ти светли Очију јој верни сјај.

По чешком.

К'о што круиу чува краљу, Своје небо воли бог, Ја те љубим, бели дане, Сјајни лучу жића мог! —=====^-е>^о^=====-—

Ј. С. Ч.

0 КЊИЖЕВНОМ РАДУ ДРА ЈОВАНА СУБОТИМ.

ово, на које се Коло младих

ласичпо је земљиште 4" г 3 искупило друштво наше Срба«, да посвети овај час усиомени човека, који је иеуморним радом за више од 50 година века свога доказао, колико је љубио род свој. У овој дворани боравила је будна глава српског великог родољуба Саве 'Гекелије, спујући велике мисли о нанретку рода свога; у овој дворани скупљао се рој вредних челица »Матице Српске« у родољубивој жељи, да књигом унаиреди просвету рода свога — а тој матици била је тада глава неумрли српски меценат — била је душа даровити српски публициста и ки.иЈкевник Тодор Павловић. Било је то ире иедесет и више година, у време. када је овостраио Српство било стожер српској књизи и просвети, када је -Пешта и овај свети и велики народни дом у Пешти био опај фарус, са кога је зрака просвете разлевала се широм нашега рода, било је то у доба,

када је по речима митроносног иевца Лукијаиа из ове куће орио се родољубиви узвик „От Пеште даж' до Черне Горе Дјелател прилежан сјем да спјеши". — било је то у доба, када се на пољу наше књижевности најјаче хватао у коштац стари школнички, класичко-романтички правац са новим народним правцем, у доба, када се из каламка, који је засадио народни мудрац Доситије, узвијала већ једра младица, која ће наскоро да рашири плодне гране на све стране — да накои мало година заложи жедни и жудпи народ свој сочном и кусном духовном храиом. У то доба таласања и комешања, у то доба, када се старији правац књижевности наше хвата очајнички још само за моћне и силне ауторитете а новији народнији правац излази на бојиште јединим уздањем у пеодољиву снагу народне мисли — иојављује се као радин почетник на књижевном пољу Јован Оуботић,

*) Говорено дана "27. анрила 1886. у свечаној седници „Кола младих Срба" лосвећеној усиомени дра Јованм Суботића а држаној у дворани Текелијиног завода у Будимпешти.