Стражилово

1727

чијој светлој усиомепи иосвећујемо овај час и даи. Као син сиромашног али честитог српског свештеника, из убавог села сремскога Добринаца, пробија се Јован Суботић, као и већина другова му, мукотрпно кроз школе — уочава из Карловаца и из Сегедина Пешту, средиште тадањег српског књижевног живота, и тек што се мало огрејао на жару, који је избијао са овога огњишта иа све стране, набризгива и у младоме слушаоцу свеучилишта Пештанскога оно врело, из којега ће низом једнога века да се излије појезија ако ие као бујна и валовита река, која рупти и обара, оно као бистар поток, који свежи и напаја. Овде у Пешти па можда баш и крај земљишта, на којем ми данас овде стојимо, узвијајући се уз она два поносита бора, уз два понајвећа умна великана онога доба, уз Текелију и Павловића, угледајући се на њихово жарко родољубље, заносећи се великим мислима, које они гајаху о срећи, слави и будућности рода свога, нриступа Јовап Суботић обрађеној њиви, коју је »Матица Српска« спремила вредним работницима српске књиге — пристуиа »Српском Летопису«, да засеје године 1834. на ту њиву три ирве песмице своје — своју веру, љубав п над — веру у свој свети иозив песпички; љубав, жарку љубав према своме роду и над у бољу и лепшу будућност његову. Праштајући се у песми »Растапак« од своје миле »постојбине«, сећа се он иесмом »Пољски живот« идилског жпвота у њојзи и баца скроман иоглед у будућност, замишља себи »Блажени живот«, у којем узима за нравило: „Силног се не бој, слабијег не гази, Свакога нази Има час, који слободи од силног, Пма час, који силнијег обара; Ал који љубав разрушава, оног Никада нема. Нежаи и млад, али снажан и поуздан дух говори из те три п р в е несмице несникове. * За воћку младицу, за њезин раст и развитак иије одсудио само и једипо семе, заметак и клица њезина — па воћку младицу упливише и силно утиче и оно земљиште, накојем јеникла било као самораст било као сађеница, за п.у је важна и опа атмосфера, која јој облива стабљику, грапчице и лист. Млади песник је, што и воКка младица. Песнички дар, што је био заметнут у духу Јована Суботића, у Суботићу, одојепом па врелу

тадање школастичке науке, пушта корепа и истура прву клицу своју на земљишту, које је била спремила »Матица Српска« Матица је била у оно доба пре 50 година најодличнији представник славепо-срнског правца у српској књижевности. Отуда је природно, да се песнички дар Јована Суботића у прво доба свога развитка мора развијати претежно у том правцу, да се после колеба и љуља те у т.оку дугог развијања свога да пређе одлучио на чисто народно земљиште. Песнички дар иотоњих песиика, владике Његоша, Бранка Радичевића ииче одмах на земљишту чисто иародном те како у почетку своме извире из чистог врела, тако струји једнако даље тим истим правцем, док пе нонире у то исто земљиште а на целом току облива ту струју атмосфера народнога духа, која је тада већ потиснула тешку омару школастике. У првих година књижевпичког а нарочито песничкога рада Јована Суботића огледасејасно, да он пева и ради у добу, када се сриским зраком носе две моћне струје; у добу, где свеж поветарац полеће из села, и поља и равни, са планина и из шума, где борави чист непокварен српски народ са живом успоменом на славну прошлост а крепком надом у бољу будућност — те погања ону густу маглу, што је попала српске умове и срца са туђе школе, са угледа па туђе мишљење и туђ рад по варошима, но седиштима науке и уметиости. Сриска народна појезија, коју је створио највећи песник — сам иарод, који је изљуштио из душе своје па је нредавао без пера и књиге, живом као суза чистом речи а уз тужну јеку јаворових гусала са колена на колено — хватала се у то доба у коштац са књижевном нојезијом, коју су више измишљале но што су је осећајем задахњивале и роду свом уз харфу и лиру припевале учепе појете. Назарет и Јерусалим — Тршић и Пешта — син божији и учени књижници — народии гуслар и учени појета — то је тада, када је Јован Суботић изишао на књижевно поље, стојало једно према другом. И као што се учеии Савле прерушавао и нрерушио у ревпоснога апостола Павла, тако се учени несник Јовап Суботић нрерушио у народнога песника те га на зениту рада његовог сам народ увенчава лавор-веицем признања и одликовања. За ученог књижевног исгоричара, који буде једном разгледао све фазе наше новије књижевности, биће и леп и благодаран носао, да