Стражилово

1713

СТРАЖИЛОВО

1714

Један жандар рани једнога од оних, који су највише чупали старог кнеза. Овога крв обли. Нотаропг даде солгабирову некакав знак, а солгабиров, да би, као што рече, учинио гунгули краја, прогласи Иву за изабраног кнеза и уђе нагло у судницу. Незадовољство народно због тог и због проливене крви подиже се као оркан. Мија Вродар позове народ на јуриш, да продру у варошку кућу, да начине народни суд, и да побију све, који су криви народној пропасти. А ено их, сви су на окупу, на своме леглу. Многи дигоше цигље и полупаше нрозоре, а други јурнуше, да провале врата. Осим голаћа, који се брзо разбегоше пред гњевом народним, сви су били незадовољни — и сами кметови варошке партаје, јер Ива Вармеђаш и њих превари. За Велисава међу бирачима није било њих неколико гласова. Унутри у варошкој кући настало је велико гурање. Сви су тражили спаса. Солгабиров, који је у миру био прави бик, и неустратпимо ударао на све потчињене, изгледао је сад као питома овца. У првом страху, кад зазвечатпе стакла од разбијених прозора, зграбио је неки кожух, што је висио иза врата и обукао га је, да га не познају. И храбри комесар, који је био чувар реда и сигурности при избору, сав је побледио, а то бледило тако је смешно доликовало његовом лицу, као кожух солгабирову. Није кукавац смео ни носа помолити, него је изнутра иросипао најгадније псовке, што су му на уста долазиле, и то — наравно, сасвим званично — на мађарском језику. Клео се, да ће све рацке бунтовнике повешати и погазити, ако изађе напоље. Међутим је пронашао за тактичније, да се заједно са солгабировом, нотарошем, кнезом и још некима склони у општннску архиву, где се чувала разна акта и где је била каса. Та је соба била на свод изидана, а врата на њој била су гвоздена. Кад се друштво закључало у тој прилично сигурној соби, сви су данули душом. Солгабиров је скинуо кожух, ту срамотну ношњу, што је у другим приликама за хиљаду форината — а није спадао у школу оних филозофа, који новац презиру — не би обукао. Сад се он и комесар надметали у псовци. Искали су обоје, да их нусте напоље, јер су и тако против воље закључани. Комесар рече: „Знам ја рацку фајту здраво добро. С њим треба само бесно па одмах побегне као псето. Гацки је паор најгори човек у целом свету."

Ива није имао кад да се срди на комесара и солгабирова, што тако говоре, већ је слушао буру, која се напољу подигла и за коју је мислио, да ће све сатрти. Сав је дрхтао и стресао се од страха. Напољу је побуна достигла врхунац. Народ удари на варошку кућу и стаде истављати врата. Солгабиров изда кроз неки прозорчић једном жандару коњанику заповест, да на коњу одлети и доведе из окружне варошице компанију војника, те да потуку све, што живо нађу у Сумраковцу. Жапдар је послуптао заповест и одлетио је на своме мркову, да је изврши. Кроз густе редове побуњенога народа ишао је млади пона и грк Совра и утишавали су га. Попа је говорио: „Разиђите се, браћо моја, кућама и умирите се. Ваше ће се жеље иснунити мирним путем. Овако можете унесрећити и себе и децу своју. После овог покора зацело ће се све, што је добро, скупити под једну заставу, па ћете избирати себи поглаваре, какве хоћете. Идите кући, преклињем вас..." Народ је поштовао поп-Милоша, но ипак нису хтели сви да се разиђу. Многи су остали, јер вали срџбе народне још се нису могли стишати. Хтели су да дочекају изелице народне, као што су их звали. Уместо изелица дочекали су комнанију хусара, који одмах ударшне на усташе. Звона ударише наопако, а народ наоружан поврви варошкој кући. Изроди се читава битка. Народ је ударао гвозденим вилама, сикирама и батинама, катане јуришаху голим сабљама. Мија Бродар имао је ланџу. ()н се најхрабрије борио. Но добије рану по глави те паде у иесвест. Слабо наоружан народ мораде устукнути испред добро уређене војничке силе. Коњаници су јурили на коњима по селу и растеривали су свет, где су га у гомилама налазили. На бојишту остаде неколико мртвих, а рањепих бијаше много више. Мало ко из боја није однео кући по лаку рану. Тада настаде затварање гомилама. Коловође, у првом реду Мију Вродара, одведоше у ариште, да их после пошљу у варош, где их је чекао суд, а до суда злостављање од осветљивога солгабирова и комесара. Многи буду осуђени на робију, а многи се и вратише. II после свега тог седио је Ива Вармеђапт на кнежевској столици. е се.)

V лГчШХ ЛЛААј 1А