Стражилово

1741

СТРАЖИЛОВО

1742

чити календар, да им ие паде на врат још ваздан необлигатних зала и невоља, које, то јест, нису стајале у вечитом календару. Власти су те године већма стегле свет, него икад. Све се нешто истражује, пипа, њуши; сигурно траг од буне. Млади пона и учитељ једва су скинули парницу с врата. Њих су окривили, да су они прави подстрекачи целог нокрета, али није било никаквих доказа, да се сумља ноткрепи, те их привидно морадогае оставити на миру. Но њина имена дођоше у црну књигу. Кад још гласаше о избору посланика за државни сабор за народног кандидата радећи неуморно нротив владиног човека, онда их уведоше у ону још црњу и назваше их омладинцима, а то је значило: људи, који треба да живе ван заштите земаљских закона. Ако се, на пример, тужили солгабирову или феишпану за нлату, били су хладно одбијени. Ако се у истој сгвари обраћали конзисторији, она је, пошто није имала извршне власти, слала их солгабирову и феишпану. Код куће су дакле сиротовали, на суду нису могли истерати своју правицу — свугде, на сваком месту чекало их зло. Оно мало зрна, што су Сумраковчани од неродне године и од гладних јата тичијих тако рећи отели, дошао па отео горчило. И то је невоља. Па невоља је, што мало мало а у Сумраковцу појави се ватра, на изгоре по три четир куће. „Нечист ветар и нечисто време". Иоред тих невоља, што су их сви Сумраковчани очигледно видили, нашле су неке цепидлаке још тајних невоља, но у те невоље нису веровали трезвени Сумраковчани. Црквени певац Мирко опет устао на дивану против моде. „Мода, вели, више однесе, него штајер; даће и свечари још више; а пијанка и процес јопг највише." Но чича Јова Јовин опет му је као и пре договорио: „Видим већ, откуд ветар дува; од попе. Па кад попа тако говори, што његова попадија не попесе паорску рокљу, рокља је најјефтинија. Тако су живили и наши стари, и ми ћемо тако." Сумраковчани су увидили, да чича Јова има разлога, па су и даље терали своје. Њихове девојке баш су те године измислиле ону песму: „Купи, мати, будицу, макар јела трушницу", и посиле су скупоцене будице, баш у пркос свима. Једва се извукла та дугачка година и јога половина друге, кад ал вратише се из робије коловође сеоске побуне. Вратио се и Мија Бродар. Мија је био сув као коров, ватра у оку му угасла. Сад је још већма наликовао на свога деда Јоцу. Дошао јо кући у вече, те га нико у селу није

видио. Кад се чуло, да је дошао, поврвшпе му пријатељи, да га виде. Мија је дуго седио сам у великој соби. Зазор га бегае, да га виде Сумраковчани. На сокак никако није ни излазио. Седио у соби иа мислио. Чудне га мисли обузимале. ћутао је увек и био је суморан. Једног дана оде Мија у сумрак своме нопи. Кад га виде поп Милога, трже се. Изненадила га промена Мијина. Назове пони добро вече. „А гле! Кад ти дође, Мијо? запита га попа и посади га. Мија се чудно насмегаи. „Та ето, оче, вратио сам се." Настаде мала почивка. Попа није знао гата да каже Мији; није се управо усудио, да му зледи ране, већ га је гледао са саучегаћем. „Па јеси ли на миру, Мијо?" запита га најпосле. „Нисам, не могу да се смирим, за. мене нема мира", одговори Мија. „Проћи ће то; време је, мој Мијо, најбољи лекар, па ће и тебе излечити од твојих рана. Ето ти твоја честита породица. У њој тражи мир и срећу, у њој ће ти се душа смирити и опоравити " „Не, оче, не могу; ја овде више не могу наћи покоја. Тако ме нешто гунга, да не могу да дишем. Наумио сам, да се селим у Србију. Идем да тразким бољу срећу." Та реч изненадила је попу. Смела помисао, необична помисао, па ипак није била она ни самом иопи сасвим страна. У слабим тренутцима свашта дође човеку у главу. И он је понекад о томе размишљао. Мислио је о некој великој повратној сеоби, кад би га притисли тегаки удеси његова народа. Но он је победио ту мисао; чинила му се неостварљивом. С болом у срцу гледао је, како је раскинуто тело српског народа, с болом је гледао, како се сваки дан јога већма кида. Поједине овце његова стада расељавале се, тражећи себи бољу отаџбину. А ове што остану? Слутило му се, да ће доћи време, кад ће се Српство у крајевима његовим проредити те сасвим подлећи туђинцима. Та слутња га је мучила. Он би уложио свој живот, да сачува своје српско стадо. И он је улагао сву снагу и бранио га је од туђинске поплаве. С болом у души гледао је пред собом свога парохијанина, који хоће да напусти своје прадедовско боравиште. Чудио се, откуд му те храбрости и снаге, да остави огњиште, које је баш њему драже од свега на свету. А знао је, да Мија не говори у ветар. „Мијо," рече му, „ниси добро смислио. Ја разумем, тнта те тера од куће. Тебе тишти насиље, тебе