Стражилово

СТРАЖИОБО т за шћшмш, тштк ш књижш БЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 52,

У НОВОМ САДУ 25. ДЕЦЕМБРА 1886.

ГОД. II.

У С А М 0 Ћ И.

оћ је глуха; ништа нема Да утјеши срце моје. Ноћ је глуха, слатко доба, Кад се грли злато своје! На столу ми св'јећа гори, Из руке ми књига паде; Трудним оком по ваздуху Пратим сјену старе наде. Али сјена даље бјежи, Надалеко ми се губи; Још је иштем, али шгачем, Глава пуда, шкрипе зуби. Ништа нема да с' одзове Очајничком гласу ваја. Ој ви сретни у топлоти Женског милог загрљаја!

Ој ви сретни! У пољунцу Јесте лијек свијех јада; Ко се игра женском косом, Ох, тај знаде наћи нада! Када жена се овије 0 дрхтаво т'јело ваше, Не питајте, има л' жучи На дну оне слатке чаше. Ах, и ја бих сретан био Шанћућ љубав с тихог гласа; Ал овако немам мира, Санка немам, немам спаса! Хајте, сретни! Ноћ је глуха; Трудном руксм гасим св'јећу И у тмини игатем, тужан, Да оживим мртву срећу.

Јосиц Вереа

НЕКОЛИКО ТРЕНУТАКА И8 ТАЧКИХ ДАНА.

44. броју »Стражилова« посветио је §наш врсни књижевник А. Сандић неколико топлих речи успомени нашег неумрлог Вука, оца новије нам књижевности наше. То ми даде повода, да и сам напишем ове редове, те њима да отргнем из заборава неколико драгих часова из мојих давних ђачких днева. Ти тренутци су на мене, а зацело и на тадање ми другове, силно утицали. Ја их се сећам, као да сам их јуче преживио, а мили су ми, као најдражи часи у животу. 11а штогод их се више сећам, све се чвршће уверавам, да професори и учитељи згодним часовима могу својим ученицима да осигурају успомене, које им бивају свс драже и значајније, штогод су зрелији и старији. Такови су тренутци од ве-

лике важности и по само ооразовање омладине. Ученици, сећајући се таквих часова, у исто се доба сећају са неким особитим поштовањем и оних драгих лица, која се иостарала за такве утиске. Па такву једну значајну нрилику доживио сам и сам у Новом Саду као гимназиста. Том догађају и намењујем ово неколико редака. Бно сам — не знам поуздано —у 111. или IV. разреду. Међу осталим уваженим професорима беше и покојни Љубомир Стојадиновић. Оп и — опет упокојени — професор Гавриловић уживаху лено поверење код својих ученика. Истина, ирви је био у школи вазда озбиљан и строг, каткад и одвише; а на испитима нам задаваше највећи страх. Па ипак су га ученици волели.