Стражилово

1773

СТРАЖИЛОВО

Професор Гавриловић опет био је сушта доброта. Благ, тих. а ири предавању — по најн ем суду неиадмашен — знао је свагда да освоји општу пажњу целе школе. Бивало је дана, кад се предавање завршавало повесницом. Почне ли тада избијати час, ми смо већ на разне начине знали, да му скренемо нажњу са сата, само да не би с приповедањем прекинуо. Но после неког времена извадио би свој сат, али с места би и устао. Погледи нас, пасмеши се, па изађе. Очевидно му је то годило. Та два професора беху најближа, некако срођена са своји ученици. Ако је требало ићи на Лиман на тоциљање, на Дунавац на купање, или на Транџамент на лоптање, они беху наше вође. Па ту се попашаху само као старији, искуснији другови. Тога ради су ученици и Стојадиновића — иначе веома строгог професора — јако пазили. Али ја сам се удалио од главне ствари. Да се поправим. Једног дана проф. Стојадиновић завршујући своје предавање стаде насред школе па нам — преко обичаја смешећи се — рече: »Данас имам врло знаменитог госта. Док будете људи, нећете се кајати, што ћете га видити. Спремите се дакле, па ћу вас после четири сата одвести, да га пољубите у руку«. — Узе шешир и оде. Наста тишина. Ми се згледнусмо, а из свачијих уста излети питање: »Ко то може бити?« — Нагађасмо и овако и онако, па се и разиђосмо. С каквим је пак нестрпљењем сваки од пас очекивао заказани час, што и да спомињем! Како-тако дочекасмо и четири сата. Дотични професор изађе из пашег разреда, а одмах затим ево Стојадиновића. Сећам се врло добро, да је само наш разред са собом новео. По томе бих и рекао, да смо онда били у четвртом у оно доба најстаријем разреду. »Јесте ли спремни? — Замном!« Ми једва дочекасмо ту реч. И преко мере радознали пођемо за њим. Држим за извесно, да је тада наш професор становао на нијаци, у великој Недељковићевој кући. И данас, кадгод туда прођем, и нехотице ми изађе та посета пред очи. Кућа је близу гимназије, те ми као у скоку стигосмо до ње. Попнемо се на први спрат. А кад се већ заустависмо пред врати, кроз која нам ваља ући, чудно нам некако беше око срца.

Ко је управо у тој одаји пред нама? Како ће нас примити и шта ће нам рећи? Па онда, зашто да ми деца и посећујемо професорове госте? — У колико се могу они нас и ми њих тицати? — 0 томе отприлике мислили смо ми, кад ће професор да отвори врата. Сад већ ето нас и у соби. Дебеле завесе на нрозорих напунише собу неком тајанственом тамом. Ушавши са јаке светлости с поља, требало је нашим зеницама доста времена, док се толико развукоше, да се могосмо разабрати у соби. Из прве собе кроз отворена врата уђемо у другу. Ту пред собом угледасмо човечију слику. Седио је на црној, великој наслоњачи. Фес са забаченом кичанком покривао му главу до самих обрва. Дуги бели брци савили се унапред као два српа, а образи бледи, упали. Да не беше оних светлих, живих очију испод дугих обрва, рекао бих, да је ту пред нами какав кип. Он доиста беше слаб, изн.емогао. А она штака уз колено му даваше целој појави још чуднију слику. Проф. Стојадиновић изађе иред свога госта с речима: »Ово су моји ђаци. Дошли су, да вас виде и руку вам целују«. — Затим окрепувши се нама рече : »Пред вама је човек, чије се име високо цени у целом образованом свету. То је наш Вук Караџић — благо нама с њиме!« Не знам, у колико тада бесмо кадри, да правилно схватимо прави смисао ових исгинитих речи. Тек ми се на то покренусмо, па један по један целивасмо му ону суву, многозаслужну десницу. Ја и данас осећам, да сам сретан, што ми тада беху усне приљубљене уз ту највреднију и најзаслужнију српску руку. »Хвала, дјецо ! — На млађима свијет остаје!« То је неколико пута поновио. А кад се — као оно пред иконом — обредисмо, старац нас испрати речима: »Сретно — живи и здрави« били.« Окренусмо се, те тихо, као испред неке светиње, вратимо се иатраг. А оданусмо тек кад се видесмо па улици. А зашто? — Не знам. Ми о томе онда ни мислили иисмо. Данас би то од прилике могао себи у толико растумачити, што је појава Вукова морала необичпо утицати на наше млађане душе. Свију својих професора сећам се врло живо. Из њихових предавања канда бих још и данас умео готово до словца ренродуцирати по неке