Стражилово

лога века ие може отрћи, да је на свету тек једиа накала више. Његова браћа јагау на трсци ио улицама, а он и не дуби. Његова браћа иду ио бразди за илугом и банају се но лединама, а он тек пузи. Његова браћа полазе и у коло, а он једва погаао ногом. Руке се опружиле, а тело згрчило. Лице и глава као у старца, а памет, не буди примењено, детиња. Еад Круна осетила, да је срамота окљувати се око туђих огњиптта, па ногледала, гата има на својој полици, па завирила у своје кревете и^дрм-а&ош^ — .једва нагала, у чему да запражи, једва, гата да пода се простре. А кад добила прву надницу, па видила, како је слатка тврда кора, што човек сам заслужи, довела брата свога кући. Па је сестра срца милостивна, те се сетила матерње неге, па је брату својему сестра као и мати. Ето, то је Крунипо дете. Њега ми чува Круна као зеницу. Ако има који залогај, не пита, хоће ли њој гато остати, догод њему није доста. * Газболи се Крунино дете. Нађе се каква баба, да је запита: — Како ти, Круно, дете? -— Зло, мамо ! — Да се хоће бог смиловати, па да га прими, да се и ти, ћерко, не мучиш јадна! А Круни жао, боже, па седпе, па плаче крај ностеље, те не до, да муха падне на њено дете. Говедар Гаја увек спрам Крунине куће дувао у свој рог, да огласи, кад му треба краве истерати, да их тера на пагау, и да каже Круни: »Добро јутро!« Једаред поранио у своје време, па пролази крај Крунине куће, а рог турио под сурдуму. Ето некако Круие из куће. — Добро јутро, Круно. — Добро јутро, Гајо. — А твоје дете, чујем . . . Круни потекоше сузе — Сиромах! Круна га погледа. Још пико не рече тако за њено дете. Од то доба не ће Гаја да дува у рог више спрам Крунине куће . . . Дан два после тога дочека Круна Гају крај плота. — Гајо, а што ти обилазиш јако моју кућу? — Како, Круно? •— Па ето, не ћеш ту да дуваш .... Да

знаш, Гајо, како то моје дете воли! Кад чује рог, а он се прене, дође канда к себи, па слутпа, слугаа, догод му се звук не изгуби . . . Сад Гаја нигде толико не мами краве колико спрам Крунине куће. Дува, па извија, све се .расголеже ! А кад је обдан на лединама или на испусту, скоро нигата друго не ради, него учи, како ће што лепгае да извија Крунипу детету. Па кад опет у јутру пролази кроз село, а он јури, да многи морају да га вијају, док не дође спрам Крунине куће Ту застане, е, и краве се већ почну гатркати, да рогове иоломе. Па кад дође па крај села, и опет се окрене у улицу, па затруби, да га и опет чује Крунипо дете и . . . Кажу већ људи: — Е, гле нагаег Гаје јако! Прођаволио се! Једаред стао Гаја на Крунин прозор. — Круно, изађи, да ти негато кажем. А поранио пре света, на одмах ударио на њену улицу. Круна изађе. — Круно, немој . . . овај... да се срдига, ... да те . . . као иегато молим. Видига, отелила ми се моја Белка, па . . . овај . . . видига . . . Теленце је јога слабачко. А каже ми газда Јова Скерлетовић, . . . знаш, да . . . као оставим краву с телетом код њега, док нејачко не одвркне. А ја опет, као што ти велим, рекох, . . . да. . . овај . . . тебе замолим. У тебе је пуста башта, траве доста, а имага јога мало и појате, да се ноћу бага може и склонити, ако би ударило какво време . . . Нерад Гаја с газдама трговати, . . . знага, одмах хоће човека ма загато да обвежу, па ти пребацују и на оном свету . . . Па ја сам мислио, као гато ти рекох, да! . . . хтео сам, да те молим то јога јуче. Алнијуче пи прекјучер те писам видио, Круно. Па сам дошао, право да ти кажем, и да те иитам, шта ти ради дете? — Хвала ти, Гајо, што се сећаш! Све увек онако. Ни живити, ни . . . — Даће бог и боље. Није бог сиротињу сасвим иапустио, Па ... Да! Шта сам оно још хтео рећи? Да! Је ли, ти ћепг примити моју Белку с телетом у твоју багату? Ја ћу је напојити свако јутро, кад пођем, и свако вече, кад дођем. Напојићу је и потимарићу је. Понда ја опет идем на своје ноћиште. А ти... овај... преко дан, кад доспеш, покани је мало и ти... Зиаш... Стока је стока, ал и њу је бог створио. — Хоћу. Гајо. Гле, како не бих! — Знао сам ја то,... гле, мај,... знао