Стражилово

В р . 2.

сам. Кажем ја то откад. Рекох: кад се моја Белка отели, баш ћу је дати у Крунину башту. Красна наша! Биће млека и за теле и... и... рекох ... овај... за Крунино дете ... Но, по. Немој друкче да чиниш. Мени не треба. Ја је примих од газда за своју, тек да имам ком давати коре од хлеба. Грехота је од бога хлебац бацати. А као велим, краву је благословила и богородица, кад је у њеним јаслама родила Христоса. Сад ћу да их чувам у торби, иа кад у вече дођем, да је осолим . . . * Свако јутро и свако вече ето Раје, да обиђе своју краву и теле у Круниној башти. Понда не може, а да не походи и Крупино дете. Круии тако мило. кад Раја дође. Седну крај детиња одра, иа разговарају. И увек имају шта да разговарају. Једно јутро осване Крупин плот исправљен и повијен, а већ био, да се сав поруши. Други пут дошао Раја, иа види, како хоће стражњи забат да прокисава. Сад свако јутро затекне па Круниној авлији по који сноп трске или рогоза. А сеоска марва, што је Раја чува, дође свако вече блатнава до колена. — Рајо, бог те видио, куд моташ марву ио ритовима к.од толико пусте ледине? — пребацују му домаћице. — Нема ведра на општинском бунару у ливадама, па марва и сама тражи воде. брани се Раја. Сад вика по селу, ко је скинуо ведро с онштинског буиара? . . . Понда опет једаред прокрчи Раја сав коров по Крупиној авлији. Разастрљо га, да се осуши. Па кад се осушио, оп га сложио под зид, да на зиму има Круиа чим заложити у "пећ... Ал једно вече дошао Раја као обично. Круна се завукла у кућу, па се не показује жива пред њим. Како дошла с наднице, а била руковеђа на Миодраговића п>иви, па све стрепи, да Раја дође. Привикао се Раја, да га Круиа дочека. Ал је вечерас нема нреда њ, да му каже, како се данас владала Белка и њено теле. Одмах оде и он у кућу. ЈЈуиа му срце, па лагано хвата за узицу. да отвори врата. а да скакавица не шклоцне. Врата зашкрипаше. Али то не осети Круна. Како полегла лицем по узглављу норед свог детета, па се и пе миче.

Раја одмах погледа у дете. Дете упрло своје очи у њега. па се смеши. Помислио био момак, да је детету — сачувај боже. Истреса из рукава своје сурдуме, што набрао јагода по сгрникама и око увратина. Па му прва реч: — Ево, Круно! То сам донео теби и нашем малом. Круна подиже лице. Очи јој крваве, а по образима трепте сузе. Кад спази Рају, текну је нешто у срцу, иа га погледа чисто нлашљиво. — Ти плачеш! — примети Раја. — Рајо, ено, твоје је теле сада ојачало. — Па? — Па сад га можеш терати с кравом у поље. — А наше дете ? Круна се окрену у страну: — Љему не ће требати више млека. — Ајак! — Терај их из моје авлије, да си ми по богу брат! — Шта је теби иаједаред, Круно? Него се не да Круна ни опепелити. — Срдиш се ти н а мене штогод? — Не срдим, Рајо, ал . . . Остало је на том, као што је хтела Крупа... Ред дошао, да вечерас вечера и ноћи Раја код Скерлетовића. Отишао тамо. Склептала га деца код вечере, да им прича. Раја зна свакојаких прича, све о вилама, вилењацима, о дивовпма, о гвоздензубама, о педаљ-човеку и његовој аршин-бради, и тако. Па где дође на ноћиште, покупи обично око себе пиљеж, те им лаже и намешта. — 1 Рајо, ја знам једну нову, — повика малиша један. — Па хајде, да чујем. — Била тако једна вила. Па била сирота, здраво сирота, а леиа, здраво лепа. Дању пико није ишао к њој, ал кад у јутру а свако јутро осване у пећини њеној, где је она живила, нуно блага. Понда — Није тако, — ирекиде га други малиша. — Шта ти знаш? Тако је приповедао наш бата. Раја се трже. Батом зову Јешу сви млађи у Скерлетовићевој кући. — Сваку ноћ долазио тој вили некакав змај, — иастави мали.