Стражилово

Б Р. 2.

СТРАЖИЛОВО

Но пространој авлији се расуларогата марва, па или иалегла око бунара, те срче хладну воду из валова, или се чеше то о плот то о какву воћку, или се чикља и заиграва по пгарокој говедаревој загради. Диван дан с премалећа. Благо сунде одскочило на подне, па загрејало. Из земље се пуши, као да стара мученица хоће да се издува, кад се опростила зимушњег терета. А све, што осетило живота у себи, набрчило и набрекло. По чистом млаком зраку играју се лагане сенке, ... чини ти се, сунчеве се зраке плету у мрежу, па трепере спрам плавог неба, Небо бистро и ведро као извор на уранку. Кад Ненад навукао неколико каблова воде у валов, запео кабао за стубину, стао уз баштену ограду, па се наслонио на плот и загледао пекуд преко плотова, па не трепће. А замислио се, мислиш, занео се, као да је негде слуга, па му мањкало најваљаније говече, те сад газда иште његову главу у замепу. . . Јанко Тувекџијин стао од улице на плот, па виче: — Ој газдарице! — Ој! —• одазва се газдарица, па провири на кућна врата. — Хлади ракију, доћи ћемо ти на алвалук. — Хајде, Јанко, добро дошао. Оде Јанко, да раструби по селу, како је газда Раја пазарио и да зове кумове, комшије и пријатеље на ракију код газда-Раје. Газда Раја у том улази на врата у авлију. Млађи му син упртио мрежаге сламе, па носи у кућу. У кући се газдарица запурила, како жари пећ. Засукала рукаве. А чађ је попала. - Камо Ненад? — пита газда с врата Дозваше Ненада с бунара. — Ја купих данас, у име божје, земљу Јеше Скерлетовића. — Сретно да бог да и у добри час! одговори газдарица, па брише зној с лица. Ненад оборио очи. — Шта ти сад мислиш? — пита га баба. — Јела Окерлетовићева нема ништа. — Како ти наредиш, — рече Ненад и оде тужан. Газда уђе с газдарицом у собу. — Круно, шта ти мислиш? — Ја . . . овај . . . како ти наредиш, Рајо, ти си мушка страна, — одговори Круиа, па таре вертом руке до лаката, а нешто јој застаде па врх језика. — Нек им је сретно ! — И благословено ! . . .

БОЈНА ПЕСМА.

С ИНГЛИСКОГ, ИЗ „ИРСКИХ д бојне песме Јечаће нам горе, Док ропског ланца један колут траје, Док тиран мрски на земљу нам стаје, И докле уста, што издају таје, Погане наше воде и изворе. Дотле, све дотле, нит' ће среће бити, Нити ће се когод од нас*) веселити, Нити ће се миру песма захорити Крсз наше сунцем обасјане горе.

*) У оригиналу се изриком помињу синови Лузитаније.

МЕЛОДИЈА" ТОМЕ МУРА. Од бојне несме јечаће нам горе, Докле победа кроз смех пе прозбори: „Неста облака, падоше злотвори, Слободи зрачној нов се пут отвори, Да вам обасја лозе и изворе!" Ох, дотле, дотле, нит' ће среће бити, Нити ће се од нас ико веселити, Нити ће се миру песма захорити Кроз наше сунцем обасјане горе. Вл. М. Јовановић.

НОВО ДОБА. К 0 М Е Д И Ј А У Т Г И Ч И II А. ОД МИЛУТИНА Ј ИЛИЈТгА.

ПРИЗОР ДРУГИ. (Збор свију нартија у кавани код „спаваћивог лава" ; у дну нодигпута као нека говорница, на њој сто, звонце, мастионии,а са пескаоницом и хартија. Мало подаље, десно, седе тамбураши; неки од њих ходају, неки пуше а неки удешавају тамбуре. Гра1)ани се мало по мало искупљају.)

Шкрабало. Шта је? Јесу ли се већ сви искупили? Баш сам радознао, како то изгледа. (Меће штекер па очи). 1-ви гЈхфшин. Ово је тек један део дошао. Шкрабало. Хоће ли бити заступљепе све партије?