Стражилово

26

1-ви гра-ђанип. Сви се сложили, да изјаве посланику неповерење. Не зна се још само, хоће ли и социјалисте пристати. 2-ги грађанин (приступајући му). Здраво, Андрија! Како ти? Откад те нисам видио! Јеси ли здрав? Како радња? 1-ви грађанин. Хвала богу! Све је добро, него да ти прикажем свога госта. Господин Шкрабало, уредник слободоумних новина из Београда 2-ги грађамин. Мило ми је, мило ми је особито! Зацело сте ради да видите, како овамо ствари иду? Шкрабало. А, не! Путујем ради претплате. 2-га грађанин. (себи). Лаже ћорави угурсуз! Пацивраће чланак два сата дугачак у новинама. Знам ја то. (Грађани у гомилама долазе. Неки седлју за столове у каваии а неки стоје здравећи се: „Како си ? Хвала Богу! Јеси ли се решио? Крајље је, крајље је време!'' Многи долазе са женама. Кавана се напуии. Долази Максим.) Станко Поноб. (пење се на говорницу; виче гласно). Браћо, пре него што се отпочне збор, ваља прво и прво да бирамо председника. Сви (вичу): Да бирамо председника, да бирамо п ]1едседника! ЛоноН. Па кога ћете? 1-ви грађанин. Ја дрзким, браћо, да ће добро бити, да се прво договоримо о томе. Сви (чује се и по неки жеиски глас). Да се договоримо, да се договоримо ! (скупљају се у поједине гомиле и договарају се). Шкрабало. Какве је политичке боје онај дебељко, што му жена носи на глави тепелук? 1-ви грађапин. Досксра је ћутао и није се знало управо, коме ирипада ? Али се држало, да то долази отуда, што је сиротног сгања био а и радња му слабо ишла. Уједанпут позове он неколико пријатеља својих на вечеру а они, кад му дођоше у госте, угледаше на зиду његовом таблб свију министара По вечери устаде он и свечано испи чашу у њихово здравље, изјављујући, да је рад, да га влада својим духовним очима увек прати, и на улици и у кући, и дању и ноћу. Од тада се та слика скида са зида само онда, кад се мипистарство нромени. Влада је — вели он — на мом зиду обешепа а не министри ! И што је чудновато, радња му од то доба пође на боље. Шкрабало. А ко је онај мршави, што ларма онолико? 1-ви грађанин. То је фанатичан социјалиста. Увек носи дувањару, на којој стоји насликан но који вођа те партије, или као што онвели: „мученик." Дотле тера, како приповедају, да је једног од чувенијех људи из противне партије, кријући слику, понудио

Бг. 2.

из своје дувањаре дуваном. Вели, да га задахне духом социјал и стичким. 2-гн грађанин. Дакле, јесмо ли се решили ? Сви (чује се и по неки женски глас). Решеноје! 2-ги грађанин. Хоћемо ли газда-Станка ? Сви. Хоћемо, хоћемо! (Поноћ се неље на говорницу). Максим. (себи). Проклети брица, преварио ме! Овај се збор, као што видим, сасвим за друго састао. Шта ћу онда ја овде ? Боље да идем. (нолази). Али не. Чини ми се, да сам га видио, како се упутио амо. Каква ми сретна мисао на ум паде! Причекаћу, пак ако само дође овамо, направићу му посла, да се све нуши. Шкрабало. Хоће ли већ отпочети? 2-ги грађанин. Сад ће. (Ларма. У гомили близу врата вичу: „Ево моиаркиста, монаркиста, монаркиста!" Улази Божа Иита, ковач, крупна људеокара, са огромном дреповачом у руи,и.) Божа. Живила светла породица! (луна дреновачом о сто). Механција, вина! Шкрабало. Што га зову монаркиста? 1-ви грађанин. Дирају га. Кад је у друштву, обично пева једну те једну песму: „Магла пала на Србију." У осталом другу и не зна. Мехапџија. (доносећи му вина). Изволите, цанум, одмах паре. Знаш, Божо, напред се плаћа, кад је таки свет. Божа. (измахује дреновачом). Сад ћу тн дати! Механџија. (узмичући), Фала џанум, фала! (>' кавану удази Драгоиир). Драгомнр. (упрепашћено). Наопако! Овде је заисга некакав збор! Макслш. (себи). Аха! Кво дошао је. ПоноИ. (виче). Браћо, поред председника ваља и једно способно лице, које ће вршити дужност деловође. Дакле, кога ћемо? (ларма у гомили. Божа ирилази тамбурашима, и чује се, како им говори: „Ону, знаш, „Магла пала на Србију." Тамбураши таман удесе и почну певати ирву строфу, а нредседник куца у звонце и виче) Мир! (окреће се тамбурашима) Ви ћете бити истерани ако и даље лармате. Божа. (скаче на средину). Који је тај, пгго је кадар моје свираче истерати ? (многи се искупе око њега умирујући га! „Божо брате, маии се ћорава иосла!") Шта, народна ствар? И ја сам народ и моји су свирачи народ. (остали опет навале на њега, те га одвуку.) Драгомир. (себи). Чудна ствар! Политички збор и ја на њему, па још ако чује чика! — Ох, ала то име изговарам са пуним устима. Решено је. Најбоље ће бити ако благовремено стругнемо. — Видиће ме ко, па може јавити још и председнику.

СТРАЖШ10В0