Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 3.

духа, што га је хтео на зло навести, и ушао је у кућу. Перса, сва уплакана, дочека га. »Камо те за име божје!« иреговара она; прву је ноћ остао од куће. Акса је мрко погледа први пут, како се узеше. »Је ли истина?« нита он страшгшм гласом.

Она се трже; никад јој тако није говорио. »Дурут ме дапас за срце уједе — тебе је сиоменуо! Је ли истина?« Она побледи као криа и спусти се на колена. »Опрости !« шапутала је у самртном страху. »Иди ми с очију!« промуклим гласом нроговара он и сурово је одгурне па уђе у собу И 38>КЉуЧ& С6. ^Наставиће се.)

НОВО ДОБА.

КОМЕДИЈА У ОД МИЛУТИНА

м И>' ■ Г Г Ш

ПГИЗОР ИРВИ. (Соба с миндерлуцима; на средини два стола застрта. Кад се дигне завееа, види се како ('тана снрема собу.) Стана. Како сам се збунила! Радим а мисли ми сасвим на другој страни. Не знам, да ли је Драгомир примио писмо? А морао га је примити, јер спм га поштом отправила. Можда сам пренаглила, али шта сам знала радити? Цео се свет данас окренуо нетто против чике, те да не би Драгомир упао у какву сплетку и тиме наљутио чику, који је и онако напрасит, те би нам могао, и непреслушавши нас, онако преко колена, ствар пресудити. Али онда онда, али шта бих онда кадра била радити? Мајка слуша само чику, а он никога. Шта бих ту могла? Но ипак, ако нам сретно нође за руком да се узмемо, та ваљда ти златни облаци неће бити само снови? Ох, ала ће то бити сретан брак? Чисто не смем ни да номислим. Али ако — заиста! Ја сам и заборавила на господар-Оцила! Тај, откако је чуо, да је чика расноложен према њему, не да ми мира, једнако ми се удвара. Што осећам већи страх од њега, све га више мрзим, особито откад сам чула (чује се неко куцање на вратима. Стана се тргне и виче) Слободно! (Врата се отварају брзо и у собу улааи Мцлева.) 'Милева. Баш ми је мило, што сам те саму затекла! Нрво: добро јутро! Паонда: што си ми тако сетна, невесела ? Стана. 111то је на срцу забележено, то се на лицу чита. Милева. Опростићете ми, драга и љубазна моја гоепођице, али, на жалост, ја не разумем та слова, па пе умем ни да их читам. Стана. Благо оној, која није имала кад да их чита. Ето на пример теби није потребе, да ми причаш. Иа твоме се лицу огледа твоја унутрашња срећа.

Т Р И Ч И Н А. ј. илили. Милева. Ој, ој, благо мени, та ти си ми ностала некакав филозоф. Стана. Зато сам и несретна. Милева. Махнимо се празних разговора. Реци: шта ти је? Стана. Разумећен1 моју болест, кад ти кажем само: Цифрић. Милева. Цифрић, Цифрић! Шта хоћеш са њим? Хтела си извесно рећи: Драгомир, па- си ногрешила. Изгледаш ми збуњена нешто, па ти и не замерам. Говори јасније. Та што си досада крила од своје другарице? Стана Нешто, што ни сама нисам знала. Милева. А то је? Стана. Цифрић — Чујеш ли добро? Цифрић ме нроси! Милева. Та шта говориш? Оцило Цифрић? Стана. Мало час чух од мајке, да је већ у велике у преговорима са чиком тога ради и да му је чика веома наклоњен. Милева. Иа шта мислиш радити, јеси ли се решила ? Стана. Али — чика му је веома паклоњен а мајка у свему слуша чику. Милева. А ти, шта ти мислиш? Стана. Ти знаш, да сам од малеиа научена слушати само што они рекну. Милева. А шта је са Драгомиром? Стана. Ах! Милева. Еј, моја драга, моја несретна Станчице! Сад те нотпуно разумем. Али ипак, ипак, ја не бих крила, ја бих им у очи рекла, да нећу поћи за њега, да волим другога. Ти знаш, шта све нису радили моји, кад ме је просио Пера бакалин; али ја ипак остадох верна моме Алимпију. Шта нису говорили, да ме само одврате: те шта ће ти богослов да будеш попадија, кад у нашој породици нико није био духовник а ниједна се није удала за нопа. Ја једно те једно, онако, као што певају: „ил за њега ил у