Стражилово

Б Р. 3.

ОТРАЖИЛОВО

39

Дунав с брега." Па на чему се напослетку свршило? Испрошена сам аа онога, кога волим, нрсгенована с оннм, кога волим, а „скоро ће ми нохођани доћи и пред двором барјак ударити Стана. Ех, ти си друге нарави. Милева,. Томе је злу лако доскочити; кад ти не ваља нарав, а ти је нромени. Стана. Бадава, кад не могу. У напред видим, ако дође до чега, да ћу подлећи судбини. Толико пути, кад се сноменуло име Драгомирово, дошло ми је онако у првој ватри, да им рекнем: ја га волим! Милева. Треба да додаш : а ако не пођем за њега, умрећу. Стана. Не могу! Милева. Онда бих се разболела; пала бих у кревет. Сгана. Све је узалуд, кад не смем и не умем. Милева. Е, драга моја., то је онда којешта од тебе. Па шта си ти кадра за своју срећу учинити? Стана. Ако ми ти одречеш љубав — ништа! Ја ћу гледати око мајке, а ти — твој отац веома добро живи са чиком, па — ти ме већ разумеш? Милева. (свечано). Разумем, обећајем и заклињем се! Кад ти ниси кадра ништа велико да извршиш, онда ћу ја учинити своје: приволећу оца а он чику за Драгомира, па онда Стана. (загрли је и иољуби). Па онда у нанред прими од нас обоје велико — хвала. (Цвета улази.) Цвета. Шта вам је, девојке? Нешто сте ми од јутрос сувитпе мртве. Где су девојке, ту треба да је песма и весеље. Милева. Кад нам је срце тужно, како ћемо бити веселе ? Цвета. Бога ми, гледајте, шта ћете. Ето нам у госте и браце а изгледа сувише љут и намрштен. Мало час га видох, где се упутио амо, а можда ће доћи и господин Цифрић. (Стана увдише.) Цвета. Ди ете, шта ти је? Милева. Питате, шта јој је? Кад она неће да каже, ево ја ћу рећи Стана. Милева, за Бога! Милева. Јест, ја ћу вам рећи Стана (прекине је). Милева! Милева. Нроста ствар. Она не воли тога вашега Цифрића. (Врата се у тај мах отварају и брзо у собу улази Тривун. Сви му прилазе руди. Девојке га лЕ>убе у ругсу а са Цветом се РУ к УЈ е -) Тривун. Помози Бог! Цвета. Бог вам дао свако добро! (додаје му столицу). Изволите, браца, седите.

Тривун (хода љут). Нека, доцније! Него — како? Шта радите? Цвета. Ето, свађам се са девојкама. Нешто су ми јутрос сувише ћутљиве и невеселе. Тривуи. Ко ће се развеселити и запевати, кад иогледа чуда, која се врше у данашњем свету! Та у том врзином колу није вредно поштеном човеку ни закукати. Цвета. Заиста! Свет се данашњи некако чудно изменуо, ни налик на оно старо, добро време. Тривун. Не бих веровао, кад би ми ко други ириповедао, да у свету има овакве вароши и света, као што је ова наша, кад то не би гледао својим рођеним очима. Шта тај свет није радио, док ме није нагонио, да се примим за посланика, а сад ето — исти тај свет диже се данас против мене. Цвета. Ама истина? Чудим се ја, што се по вароши устумарали? Баш сам хтела да упитам. Тривун. Све је то, као што у чаршији дознадох, против мене, и огласили чак и некакав збор за то. Све су то учиниле — знам ја то добро — којекакве каванске лармаџије, али — рачунаћу се већ ја с њима у своје време. Милева (шапуће Стани). Наопако, да није у то помешан и Драгомир? ' Стана (шапуће Милеви). Сва стрепим! Али ваљда није. Та писала сам му. Цвета. Па шта су реишли на томе збору? Тривун. Нисам хтео разбирати, а и слабо ме се тиче. Зар сам ја тражио, да ме бирају за посланика? Што сам као прост човек знао, то сам и радио, па тако и говорио, и нротив тога дозвољавам, да ми се што примети. Али — зар су од мене и могли очекивати какве велике науке? Тек у образ не дам нико да ми дира, и док сам жив, кадар ћу бити да га браним, и научићу сваког, да га иоштује. Цвета. Боже мој! Зар власт није кадра, да стане томе на пут? Тривун. Каква власт? И ко врши ту власт? Они исти, што су и направили такве законе! (Чује се на вратима куцање. Тривун и Цвета вичу: „Слободно!*' Улази Оцило ЦиФрић и клања се на све сгране вичући: „Љубим руке! Слуга сам покоран! Клањам се!") Оцило (окренувши се Тривуну). Опростите, можда сам вас што узнемирио? Тривун и Цвета (вичу). А, откуд? Нисте, нисте! Оцило. Узбуђен сам, знате, па дођох, да видим, шта радите. У вароши читава узбуна, изађох из дућана да видим, кад ме пресретоше неколико њих, вичући: „Доле с послаником! Нећемо таквог посланика!" Тривун. Нека их, нека! Знао сам већ за то, али, ако бог да, вратићу им жао за срамоту.