Стражилово

50

СТРАЖИЛОВО

Б р . 4.

штету, а Акса га није тужио; или није смео, или није хтео. »Јух, како си страшан!« стреса се Јелка. »Опрости — плануо сам!« и очи су му тако благо гледале. »Знаш, изгледа ми, нисам крив па зашто да ме затворе?« »Ниси крив? А хтео си човека убити?« »Зар сам хтео?« разрогачио се он. »Е, мало што нисам на то заборавио. Да, да, се^ам се — она мотка! Али шта ћу! Наљутили \те на нисам знао шта радим, а чини ми се, хтео сам неко зло учинити.« »Те још какво зло — не би ти се могло зпростити!« »Збиља? Е сад тек видим, да је то страпно. 'Пре ми се чинило, није то ништа покрзити се.« »Ама си ти неки окорели грешник — нипта ти покрвити се! Та ту човек заслепи па учини свашта, а ја баш не волим, да си ти гаки!« »А што ти баш не волиш?» Она поцрвени као паприка. »Та, знаш, ти немаш никога свог, па нико и не мари за тебе.« »Хоћеш ли тиме да кажеш: ти мариш иалко — за мене?« »Па јест, марим! И ја немам никог на не знам ни сама зашто, ал тек би ми криво било, *а ти убијеш човека. Мислиш ли ти на своју цушу ? « »Па да видиш, нешто к'о и нисам мислио Ја управо ништа и не мислим, кад се побијем. Зато тешко ономе, ко ми дође под руку, кад зе наљутим. Онако је зло и прошао баба-Тинин Ацко!» »Шта?« и Јелка се узверила. Дурут се мало устезао. »И онако ти морам казати. То је, видиш, овако било. Идем ја ноћу кући. а он пред мене па нотегао нож : »Ту си ти, што велиш, да се не бојиш целог села!« Па да ме удари. Ја одскочим на страну. »Окани се, Ацко, ћорава посла!« опомињем га ја, а видим, пијан је; »иди спавај!« — »Ама ћу теби да судим па куд пукло, да пукло!« И он опет замахне. Ја опет у страну а оп опет замном. Наљутим се ја. А да видиш и слабијем се прохте, да се брани, кад га снађе беда. У том ме он убоде у бутину. Планем ја и замахнем чибуком па њега по глави. Паде он. Ја одем кући.« »Па то си ти њега убио!« и Јелка покрије лице рукама.

»Нисам хтео — душе ми! Али шта сам знао ? Салетио ме, на зар да нустим, нек ме убије? Хтео сам само, да ме се махне; ни номишљао нисам, да ће се тако свршити.» »То је страпшо, страшно!« и Јелка је јецала. »Знам, да не ваља, и не знам, шта бих дао, да то није тако. Па опет све ми се чипи, није могло друкчије бити те нисам тако здраво ни крив. И ето да си ти судија и да имаш да ми судиш за то, да ли би ме осудила? »Та сасвим баш не бих. Морао си се бранити — али тек, тек!« »Не кажем, да је то баш ништа, но ваљда писам зато најгори човек. И ево ти кажем, нећу се више кавжити — пе води то добру; човек се и не нада па награбуси. И — и ето сад ми паде на ум! Та ч ј си ме сачувала те не убих права здрава човекА. На томе треба да ти кажем хвала, и види*<, ја сам баш тога ради и дошао.« »Е да?« чуди ое Јелка. »Кажем ти! А и шта бих ја овде?—- Оно мислио сам ја од синоћ миого којешта.« И он се почеше иза уха. »Па јеси ли што измислио?« »Та и јесам.« »А шта?« »Некако пеће ми преко усана«, устеже се он. »А зар је тако страшно? Дела казуј, пећу те ја одати«, храбри га она. »Па да видиш и није страшно. И опет ми мучно рећи. Ја, знаш, до сада нисам хтео радити занат, већ од куће у бирцуз, из бирцуза кући, а то је ружно. Па онда сам ти профућкао све, што сам имао, а то јејош ружније«. »Чудан си ми ти момак! Други се момци девојкама хвале, не можеш их поднети, а ти наопако!« подсмева му се Јелка »Али опи и много лажу, а ја ти не умем лагати. Што ми је на срцу, то и на језику. Која ми вајда и да лажем, кад ме сви знаду? Него да ти право кажем, нећу више као ире. Неће се живити до страшнога суда па ваља посвирати па и за нојас заденути. Младост ће проћи па се ваља постарати и за старост. Хоћу да будем други човек!« »Ти?« и Јелка прсне у смех. »Веруј ми, ти ми веруј, па нека ми не верује цео свет!« Он је тако жалостиво молио, да Јелка престаде смејати се.