Стражилово

Б р . 4.

СТРАЖИЛОВО

51

»А што баш ја?« пита она. »Што — што —! Како, до врага, да ти то кажем? Некако ми је мило, волим, да ми ти верујеш. Ето ми срце заигра, чим помислим, ти ми верујеш. Све ми се чини, и за то сам ти дошао.« »Е рад чега све ти још ниси менидошао!« »Па ако ћемо нашто, и то није све. Има још неки враг — јест, јест, има! Само с тим баш као да нисам са свим на чисто, или боље рећи, страх ме па то и помислити«. »Тебе страх? А кадар си ударити на десеторицу!« »На то је и мени чудно. Не бојим се ии пушке ни ножа; не бих оком тренуо, кад би ми најстрашнија смрт грозила, а страх ме, плашим се од једне — девојке!« Стид га па се заруменио. »Иди, не дивани! Дакле ти се од мене плашиш ? Сад немаш куд, него говори! Хоћу, да видиш, залуд ти страх«. »Ма — то баш не иде тако лако — други пут!« »Нема ту други пут већ одмах!« заповеда Јелка, јер је осетила, да је. силнија, док се он од ње стиди. »Е кад баш хоћеш: волим те!« Трже се Јелка; и уплашила се имилојој. »То је дошло наједаред, сам не знам, како. Целу ноћ сам о теби сањао, цео дан о теби мислио. — Прошао сам овуда већ шест пута, и једва те угледах. Срце ме вукло, да се с тобом видим и разговорим, да ти много шта кажем и да ти кажем: био сам свакојаки; буди ми жена па ћу бити најбољи човек! — Немој одмах да одговараш! Ја ћу доћи сутра, прекосутра, кад ти хоћеш, па ћу чути. Само ми по срцу реци: хоћеш, нећеш!« »Не мораш чекати. Ја осећам, ја знам, шта ћу ти и после морати одговорити. Срцејевећи господар од памети па чуј одмах: хоћу. Поруменила је као ружа. Дурут подвикне и ухвати је око паса; подиже је у вис па је стаде љубити као мало дете. »А који вам је бес те немате ни образа ни стида, већ се ту цмачете целом свету на видику?« То је била баба Тина. Вратила се дома и отворила врата, а они је не чули. »Не карај нас, баба-Тино!« стишаваје Дурут, а спустио Јелку на земљу. »Ми ћемо се узети.« Јелка се сетила Ацка и сва нретрпула.

»Е-е?« и баба погледа у своју храњеницу. »Тако је, баба-Тино!« потврђује Јелка, а крије очи. »Па нек вам је срећно!« пакосно одговара баба, а нека страшна мисао севну јој у глави. Свако се живи крстио : Дурут почео да ради! И судија и кнез и сва господа наручују код њега хаљине, јер је био кројач, да му нема пара. И Дурут седи и ради дан и ноћ; у крчму ни да примирише. Тек педељом изађе међу свет, а тако срећно и весело гледа, мислиш пита: пошто је свет? У вече оде до Јелке па ти се њих двоје надиванишу до миле воље. Рашчуло се, узеће се, па им нико и не замера. Само когод сретне Јелку, а он је мотри, мотри, или је што и запита па тек помисли: »Баш и јесте лепа! И могла је учинити такво чудо с оним дивљаком!« 1М ■ У п и ћ у, После неколико дана баш у подне дотрчи Јелка од Аксиних кући; била је поплашепа и уплакана. Баба Тииа тек дошла с пијаце па се чуди, шта ће Јелка сада, кад иначе долази у вече? »Зло је, баба-Тино!« јецала је Јелка. »^кса мало пре опет дошао пијан па реч по реч те се свадио с Персом и на мртво је име испребијао. Ено је лежи, не зна за себе. Него хајде, помажи!« »Е гром га и с Аксом! А који је ђаво у њега ушао?« »Сам бог зна! Ово је већ четврти пут од вашара, како туче жену. Али још је није исту'као као данас. Каквом је није називао!« »Па мало има и право! Ти си млада па не знаш; ал ми старији све памтимо. Чудим се само, како је он њу и узео — ваљда пре није веровао. Сад му је морао опет ко што у уши пустити па га то гризе. Мора да се и пронио, не би ли заборавио своју бруку. И у пићу се сети па искали срце на Перси. Но како му драго, дај да идемо, јер Перса је сама.« »Акса је опет отишао у бирцуз, ко зна, кад ће се вратити.« И њих две одоше. Перса се била повратила па лежи и запева. »Јадна жено, јадна жено!« сажаљева је баба Тина, прегледајући јој модрице.