Стражилово

52

СТРАЖИЛОВО

Б р . 4.

Брже нађе она неке траве на једну јој даде, да није, а другу да кува и да се у њој купа. Међутим је Акса пијанчио у малој кавани. Искупиле се око њега све саме лоле и битапге, а он пијан све части. Па онда се ту нашао и гајдаш Нова па Акса с њиме нође од каване до каване, од бирцуза до бирцуза, док није све изређао, а за то му је требало три дана и три ноћи. Четврти дан пред вече изнурен и малаксао упутио се кући. Потрошио је грдне новце. Мало се истрезнио. »Не ваља ми посао !« пребацује он сам себи. »Чим окусим тог проклетог вина, као да ђаво у мене уђе. И пре сам ја пио, ал кад ми је доста, ја кући; није било овог нокора! А шта је ово наонако? Као да је хала из мене зинула! Не могу да се смирим, док не потрошим последњу крајцару. Истина, то ми се баш толико не познаје, али је срамота нред светом, те каква срамота! Моје старо друштво као да ме се већ клони, а уз мене пристају само они, који су гладнп и жедни. — Иа опет, чини ми се, друкчије не може бити! Како да ућуткам онај страшни глас, што ми по вас дан пакосно шапуће: твоја је жена — страшно је то и помислити! Ја морам тражити жагора, вреве, да не чујем тај глас. Ја морам нити, да ућуткам памет, нека ме не подсећа на ту страшну истииу! Она је сама призпала, молећи ме, да јој опростим. Да опростим! Догод има некога, који ми у свако доба у очи сме казати: твоја жена, мати твога сина била је пре моја — све дотле не могу јој опростити! Па ни иосле — то се не може нигда опростити. Бадава ме браћа и стричеви ономињу и саветују —томеје болу лек само вино и освета, страшна освета онима, што су ми мир у кући нарушили. И осветићу им се — већ ако ме што не снађе!« И у тим мислима стиже баба-Тину; ишла баба с пијаце кући. •»А шта то носиш, баба-Тино?« упита је, показујући на завежљај под назухом јој. »Платно, Аксо«, одговара баба, а чудо јој, где је он разговоран. »Па зар толико? Да се не удајеш па би да спремаш дарове?« подсмева јој се он. »Ако се ја не удајем, удаје се, за коју је«, одговара опа. »А? Па која се то удаје?« »Погоди!«

»Нисш ти никакав ногађач. Ако ти је за казивање, казуј!« »Главу бих дала, да ти ни на крај памети није, која је. Могао би изређати све удаваче на не би иогодио.« »Е сад сам већ радозиао! Да није Марица Мандаџићева, ил Перунка Сладина, ил —« »До зоре да ногађаш, не погоди, да је Јелка.« »Која Јелка?« још се не сећа Акса. »Па моја и, ако хоћеш, твоја«. »Та шалиш ли се ти?« »Душе ми!« »Е видиш ти ње, а мени ништа не говори! Та зар јој нећу ја свате дочекати?« »А како да ти каже, кад сваки дан нијеш па те и не види трезна?« »Море бабо, узми се на ум! Ако пијем, ћеф ми је, а и може ми се! 0 томе пека нико не води рачуна!« »Их, како си се нарогушио! Оно не тиче се то мене, али је тако! — Него Јелка се баш удаје! А већ ти ћеш се, находим, мало промислити, да јој свате дочекаш.« »Зашто? Та ја њу држим као рођену.« »Хе, знаш, тугаљива је то ствар — како да ти, до ђавола, кажем. То је можда и Јелку пекло. Знаш, младожења —« »А гле! Ја те и не питам, ко је младожења?« »Иа ту и јесте чвор! Ко ће их знати, где се баш њих двоје нашли — ваљда им је суђено, шта ли је!« »Ама не околиши толико!« »Та како да га споменем, кад сте се ономадне ноџавељали! Знам, да ти је мрско и име му чути.« Аксу пешто прође. »Зар он? Да не лажеш, бабо?« и он је стиште за руку. »Ето, кажем ја, да ћеш се паљутити! Него пуштај, попуцаше ми прсти! — Да, он! Она лола, онај мељов узима је.« »А што си ти пристала?« осече се па њу Акса. »На шта ја могу? Нит сам јој род ни помози бог, како да јој станем на пут? А штета је! Тако крас.на девојка да падне шака онакој бекрији! Ја да сам к'о ти, Аксо —« »Шта да си к'о ја?« Она му тихо нрошапуће а осврће се: »Осветила бих се!«