Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 5.

овамо. Овде сам само хтео да покажем, како је знао наш Аврам Максимовић присвојити оно мишљење, које је боље и које већма истини одговара. Његов је пчелар састављен из разних, најбољих дела ондашњега времена и за своје време стоји на висини ондашае пчеларске науке. Ни једна пчеларска литература не може се скоро подичити бољим пчеларом од српскога Пчелара, који је саставио Србима у своје време Аврам Максимовић.*) Кад испоредимо стање економско-литерарно за време Аврама Максимовића са данашњим стањем економско-литерарним, онда нам морају многи чланди данашњи изгледати смешни, који се баве једнако око подизања

*) Из свега овога, што сам казао о Пчелару Аврама Максимовића, види се, да нема право Павле ШаФарик, што вели у својој историји српске књижевности, да је Ичелар Аврама Максимовића ете ТЉегзе^гип^ Лез Ар1аггаз ГћеТнсготезку. Ша-рарик спомиње у својој историји српске књижевности, да је Аврам Максимовић написао још и Слово надгробное на смертв Анне ктвери Конст. Јанковича, сенатора сомбор. 1806.

воље за економију, око обадравања на ову или ону струку економску. Није ли ово смешно ? Аврам Максимовић пише стварно десете године, а данас се млати слама, пишу фразе, које не вреде за народ ништа. Тако држим, да би се из Коњевићеве задужбине новац корисније уиотребио, кад би „Матица Срнска" издавала књижице за народ чисто економскога садржаја. Ако смо истинити пријатељи народа свога, или другим речима, ако се мислимо одржати међу другим народима у борби за живот, онда се морамо из свију сила напрећи, да подигнемо материјално благостање у своме народу. Не будемо ли радили на подизању материјалнога благостања нашега народа, онда морамо постати кад тад туђе слуге, туђе робље, а тим смо онда свршили и са својом "народношћу. Угледајмо се на узорнога свећеника Аврама Максимовића, који је знао ударити правим путем, који води напретку, бољинку и слави народној. Слава дакле Авраму Максимовићу. Карловци. Јован Живановић.

ЛЕПА НАДА.

иноћ дика заливала цвеће, У градини мирисаву ружу, Г1а овако певала јој млада: Цавти цвеће, за дуго ми нећеш; Учи ми се лепо мирисати, У градини докле си на стручку. Скоро ћу те отле отргнути, Да миришеш лепше, убавије, Не на отручку, већ у венцу китну. Нешто ми се променио драги, Сваког дана но три пут ми прође Поред белих двора баба мога. Свако јутро стручак босиока

На срчали прозоре ми баца, Да недарца ја закитим цвећем, Да недарца моја замиришу Кано цвеће зелен босиоче. Свако подне јабуку ми баца, Да се играм њоме, док сам млада, Кано драги срцем девојачким. А у вече иразнорук ми дође. Други дар ми он за вече спрема; Чини ми се, скоро ће га дати: Та ни три ми дана неће проћи, Драги ће ми са ирстеном доћи. Н. В. Ђорић

ИЗ НИЧЕГА. ПРИПОВЕТКА 0 ПРОПАДАЊУ НАШИХ СЕЉАКА. ОД МИТЕ ЖИВКОВИЋА.

(Наставак.) У. Рањен лав. ' утра око нодне пуче глас: Лелка се удавила! Рибари је пређом извукли. Нико живи не зна, шта јој би. Као луд дојурио Дурут, ал не натпао ОабаТине. Одвели је у суд. Питали је ово, оно.

Она вели: била је код Буркиних; онде је и спавала. Буркини јој речи потврдили, и баба-Тину пустише. Дурут је дочекао. Ал није то онај јучерашњи Дурут! Сав је помодрио, усне му дркћу, а очима преврће. Баба Тина пребледи, кад се нађе сама с њиме у соби.