Стражилово

124

био у школи, био ван ње; на крају године отад му је поправио ове прибелегаке, трудећи се, да не измени мисли и сачува, колико је могуће, синовљеве речи. Овај пак, после четири године, кад већ беше у гимназији, прочита поново прибелешке и додаде понешто, јер му усномене о људима и стварима беху још доста свеже. А сада читајте, децо, ову књигу: ја се надам, да ће вам бити мила и да ће вам користити." С ово неколико редака писац је карактерисао садржај целе књиге: „ Срце" је заиста историја трећег разреда основне школе. Ночиње месецом Октобром, кад је отац свог сина записао у трећи разред, а свршава се 10. Јулијем, кад је Енрико (писац прибележака) поздравио школу и другове иа распусту. Главна је подела књиге на десет месеци, и мали Енрико прича нам сваког месеца: шта му се важније десило, гата је видио и шта је доживио у школи и ван ње. Сваког месеца учитељ прича својим ђацима ио једну приповетку, које је Енрико преписивао и уметнуо у своје прибелешке. Већи део тих приповедака задахнуте су патриотизмом, а све су иисане лаким и леним слогом. Оне су у целом венцу најмиомирније цвеће, какво само може да цвати под леним и плавим талијанским небом. Збирка ових приповедака, у српском преводу, красила би натпу књижевност. — Поред ових приповедака чегаће наилалимо на писма, која Енрику пигау мати и отац. У њима га саветују, подучавају и коре за његов несташлук, или му отац пише о отаџбини, о Кавуру, Гарибалдију, Италији, песништву и т. д. Енрико нам, у својим прибелешкама, најпрво приказује своје школске другове, којих је 54 на броју. Каквих ли ту типова нема, па како ли су сви верно снимљени! То нису мртви портрети — то су живе слике, које пред вама скачу и играју. Видите ону детињу душу, а у многој назирете клицу будућих грађана.. . Кад читате опис овог маленог најивног света, преко памети вам прелете све оне слатке успомене из овог веселог живота, за којим сваки доцније уздише! Чини вам се, да седите за клупом усред ове живе граје и овог несташлука; чини вам се, да и вас учитељ опомиње! Затим нас Енрико упознаје са гаколом и представља нам разредног учитеља, а нађе прилике, да нам прикаже и остале учитеље и учитељице. Како ли је тек лепа слика старог Корзетија, учитеља Енриковог оца. — Седи старац сасвим је изнемогао, погатапа се и једва иде, руке му дргаћу, и живи доста оскудно: кревет, сто са малом библијотеком, четири столице и нека стара мапа, прикована на зиду — цео је његов намегатај. Кад Енриков отац угледа сиромашки кревет, парче хлеба и уљану свећу

Бг. 8.

на прозору, помисли: — „ Бедни учитељу, после шездесетгодишњег рада ово ти је цела награда?" — Али учитељ је задовољан, само му је тешко: „чути дечији глас у школи, а вигае не бити тамо, и помислити, да је тамо неки други. За шездесет година слушао сам ту музику, која ми је срцу прирасла . . . Сада сам без породице. Немам више деце!" „ — Не, —• одговори му мој отац ■— ви имате још много деце, само су она растурена по свету; али се она сећају вас, као што сам се и ја увек сећао." „— Не, не, — одговори тужно учитељ — више немам школу, немам вигае деце. А без деце не могу дуго живити. Куцнуће брзо и мој час!" — Овај добри учитељ, који не може да живи без деце, чува прописе својих ђака, па их од времена на време прегледа и чита понегато из њих. Читајући их сети се хиљаду ствари, чини му се. да живи минулим животом. „Затворим очи, па видим лице за лицем, разред за разредом, стотинама и стотииама ђака, а ко зна, колико их је већ помрло. Многих се врло добро сећам." И ако је гакола главни део ове књиге, и ако се бодром пигачевом оку нигата није отело, гато је вредило забележити из оне пуне коганице, која се зове: школа — посветио је мпоги листић домаћем васпитању деце. С Енриком улазимо у многу кућу: видимо, како живи занатлија, трговац, ситничар и други; видимо дечији домаћи рад, њихову љубав према родитељима ; видимо, како родитељи упућују своју децу п како утичу на њихов будући живот. Али се Де Амичис није на томе зауставио. Живим примером показује нам, како и деца могу кротити своје родитеље. Неваљали и пијани радник, који је за свога сина имао само батина, а никад лепе речи, кад је једног дана дочекао свога малигау пред школом, и кад је видио, да његовом синчићу сви честитају за добивену награду, трже се, загрли и пољуби сина, и •— сети се своје родитељске дужности !... Од тога дана постаде примеран радник, — Малог Енрика води отац или мати у гаколу за глуво-неме, у завод за ракитичну децу, и у вечерњу школу за раднике. Он тамо не скаче и не игра, него све расматра, па нам до ситница исприча : гато је тамо видио и чуо. Енрико нам описује лепе пролетне излете, карневалске забаве, циркуске представе, војску и све, куда је ишао, шта је кад видио, или шта су њему други причали. А колико ли је занимљив дочек краља Умберта! Не да мајка Енрику, да се понесе. Она га води у сиротињску кућу, да удели милостињу сиротној једној жени. Тамо Енрико иађе свога друга, који је тада клечећи писао на столици, јер није имао стола. „Видиш — вели Енрику мајка — како ово јадно

СТРАЖИЛОВО