Стражилово

СТРАЖИОВО ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 9. У НОВОМ САДУ 26. ФЕБРУАРА 1887. ГОД. III.

ЗАВОтаНКА. СБОМЕ ДРАГОМ ПРИЈАТЕЉУ ЈОНУ ПОКРАЈЦУ ПРИКАЗУЈЕ СИМО МАТАВУЛ>.

МШедног јесенског јутра, године 85-те, њека ередовјечна гојна жена истрча нз једие кровињаре у Иван-беговој улиди, вичући: »Куку! помагајте! Еда иђе икога!.... Таман се два стражара умиваху пред малом судницом, те онако мокри нотекоше. »Зовите капетана! . . . Брзо по-њ, Миро дијете, брзо за бога !« рече жена, па утрча у кућу. Момди, зачуђени, измијенише међу се њеколике ријечи, па један пође за њом, а други се врати у главну улиду. У том се поотвараше прозори и врата у сусједству. Чељад се тек бланула иза сиа, па пита, шта је. »У крчми Јањиној нешто се догодило!« викну неко. Толико би доста. Више од двадесет л>уди, жена и дјеце, отисну се улицом, па се нагомилаше пред крчмом. Изнутра се чујаше јецање и говор, али не могаху разабрати ријечи, те шапћући стадоше нагађати, шта би могло бити. У тај мах један врљак удари ногом лисаста мршава пса, што се бјеше увукао међу њих. Псега стаде врисак, а дјеца заграјаше. Љека бабускера, посокољена тијем, тресну дланом о врата. »Црна друго, шта радиш ! ? Зар не знаш, да је десечар (стражар варошки) унутра?« рече јој .једна врсница. »Зби-ља?« искељи се бака, па стиште сухоњаву шаку и бубну што је јаче могла по врх кључанице. Стражар отвори и љутито се загна пут свјетине, али се намах савлада, јер угледа свога старјешину, који хиташе улицом. »Макните се канетану!« викну им.

Гомила се раздвоји и пропусти висока човјека у војничкој кабаници. За њим уђе онај др}ги десечар, а за овијем згрнуше се сви у мрачну крчму. Чим крчмарица виђе главара, одмах закука, али је одмах и ушуткаше. »Шта је било?« запита он, снимајући кукуљицу с главе. »Богме ето што . . . . мртав чојак!« одговори Миро. »ђе!?« викну капетан. »А како ћеш виђети, кад су врата отворена ?. . . Затворите врата, бог вас убио!« издера се Јања. У нуглу, над једним креветом, приљењљена бјеше танка воштаница, а пламичак јој, погоњен вјетром с двора, витлао се наоколо. Чим затворише кућу, пламен се исправи и освијетли жуту, космату главу, што вираше иснод покривача. »Ко је тај мртви?« запита капетан, примичући се живо к нуглу, али брзо устукну, јер у сумраку угледа њешто на тлу. »А шта је ово? ... Ко је ово?« Јања већ заборавила њега, но се занијела причајући догађај сусједима. »Да-ну, ти крчмарице, прекини чеврљање, па одговарај! . . . А најприје дај виђела!« рече он љутито. »Одмах, господине, одмах !« и пропири главњу, па запаливши свјећицу на петроуље, диже је поврх себе. На голој земљи клечаше њека женска; главу прислопила уз бочину од кревета и јецаше. »Ко је оно?« »Оно му је кћи!«