Стражилово

158

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 10.

мила сестрице, гледећи како наша сеја Деспа стреља кошуте као ирави јунак!" Како ли су тек лепо изведени карактери Ане и Деспе! Прва је сушта доброта и благост, а друга права тигрица, којој пакост и гордост из очију вири. Деспа се бори, али ипак хоће да умори Ану. Код ње нема сажаљења, нема милости. Довикује Ани: „да ми се последњи пут душа наужива, наслађава, гледећи како твоје лице бледи, како ти чело пробија самртни зној, и како ти срце пуца од страха пред извесном смрћу!" Цветић је велик глумац, он је и редитељ, њему је позорница до ситница позната, па је свој таленат и студију здружио са драмским ефектом. Тога ради цела драма иде правилним теком, нигде не клиза, а свуда се држи на истој висини. Гетко је која драма са тако правилном експозицијом, као „Немања". Заплет се природно заплеће, а кулминација је величанствена. У целој драми нигде не наилазите на натегнутост и на неириродности. Све је одмерено и све има своје узроке. Особе се не вуку за конопац, него их изазивају околности и дела. Свакој је особи одрећен њен рад; ниједна није излишна, а ниједна се не губи. Једна радња изазива другу, а не можете рећи, који је чин лепши, и ако се сви слажу, да је трећи достигао врхунац. Из целог дела јасно се види, да је Дветић озбиљно радио „Немању" и да је сваку ситницу измерио и проучио. Притом је „Немању" нисао лепим и лаким слогом. Стил је узоран, а језик је сладак и звучан; лепше прозе мало где имамо. У трећем чину љубавна сцена пуним правом, може се назвати лирика у прози. Дијалози су нуни дикције, па и ако су по неки и малко дужи, опет нису досадни, а у целој драми нема ни једног монолога. Најбољи сведок, каквом је лакоћом Цветић писао „Немању". Многи замерају Цветићу, да су му ио неке сцене дуге, особито Немањин говор на састанку. Не делим то мишљење, јер оно нису празне речи, него иабрајање српских земаља и сриске величине. Зар

ми не можемо неколико минута да посветимо нашим светлијим данима, и да нас то подгреје на озбиљнију мисао о будућем нашем уједињењу ?! Исто тако немају право они, што говоре, да од трећега чина више ради Деспа, и да је она скоро главни јунак. Не, Деспа се умешала као зао дух у Немањин рад, и хоће да му осујети цело дело. Немања не може лично радити, али ради његов геније, његова идеја. — Не поричем, да има по која ситница, која би се дала исправити, али она тако ишчезава пред целином, да се тешко да и спазити. Једном речи „Немања" је драма, каква се само пожелити може. Цветић је с њом учинио читаву револуцију у нашој драмској књижевности. „Немања" је прва српска драма; то се спорити не да. Она одговара свим драмским захтевима, језик јој је правилан, а писац се тако знао пренети у Немањино доба, да ми у извесним тренутцима заборављамо, да живимо данашњим животом. Добро је казао један нага отменији књижевник: „Ово је прва драма, у којој видимо праву српску господу, која господски говори и која српски осећа!" Нада све треба нохвалити Цветића, што нас је подгрејао оним чистим и правим родољубљем. Неумрли Даничић рече за Бранка: „он пјева онако, како треба Србин књижевник да пјева". Како би се ове свете речи дале нрименити и на Цветића ! „Њмања" јепрвенче Цветићево, и ако је он 1876. год. писао, са још једиим писцем, алегорију „Три светла дана и . Кад је овакво првенче, то слободно можемо рећи. да српска књижевност у њему добија великог драмског иисца. Са „Немањом" се српски народ може поносити Честитамо Цветићу на сјајан успех, и желимо му обилатог нлода на књижевном пољу, и ако је и оно засуто трњем, не мање од позоришних дасака. Та и сам је на својој драми исписао као мото: „У нехару братства нема гутљај вина, Ишчезао мирис предачких врлина. . ." У Београду. Дан. А. Живаљевић.

Г Л А 0 Н И К. (Матица Српска). Књижевни одбор држао је 28. прошлог месеца седницу. Председавао је проФесор Светозар Савковић а били су на седници ови чланови: А. Хаџић, Ф. Оберкнежевић, др. Ђ. Дера, др. И. Огњановић, Миша Димитријевић, Ст. Лекић, Милан Андрић, др. Милан Савић и уредник овог листа. На дневном су реду били и решени ови предмети: 1. Иепозната писца трагедија у иет чинова под насловом „Вој-

вода Прељуб" издана је на оцеиу члановима Милану Савићу и уреднику овог листа. 2 Истој двојици дана је на преглед и шаљива игра непозната писца под насловом „Комисија - . 3. Спев Милана Ђермановића, ратара из Сусека, под насловом „Опис живота и препјатија једног ратара" одбија се према усменом реФерату секретара А. Хаџића. 4. „Монах", спев Милорада II. Шапчанина, поднесен за ЈЕетопис, издан је на оцену дру Јовановићу-Батуту. 5. Ирочитана је оцена