Стражилово

Б р . 10.

СТРАЖИЛОВО

159

Милана Савића на „Полетарце" те су исти према оцењивачевом мишљењу одбијени као врло ненотпун покушај. 6. Ирочитана је и подужа оцена дра Јовановића-Батута на Моја Медића „Додатак к природописној и медицинској номенклатури." По предлогу оцењивачеву иримиће се састав Медићев за Летопис, ако исправи неке омашке, које је оцењивач нашао. 7. У смислу оцене дра Јовановића-Батута решено је, да се записи на рукописним србуљама и другим старинским књигама у ризниди манастира митрополије Цетињске и у ризници Биљарде, што их је снимио Марко Драговић, саопште у Летопису. 8. Према оцени члана Милана Андрића одбијене су песме ратара Негована Ранитовића. 9. На нрепоруку уредника овог листа примљена је за Летопис и наградиће се „Кринка" Николе В. Ђорића, која је лане била одбијена а сад је писац наново поднео, пошто ју је с обзиром на карактер насловне јунакиње прерадио. 10. Уредник овог листа поднео је мишљење о глуми непозната писца „Два јунака неједнака". Како се његов суд о тој глуми сасвим подудара са судом члана Мише Димитријевића, којем је књижевн иодбор такођер био поверио, да ту глуму прегледи, то је на основу једногласне неповољне пресуде обојице оцењивача одбијено то дело. П030РИШТЕ И УМЕТНОСТ. („Немања"). Пишунамиз Београда: Наше народно позориште, од како постоји, није имало свечаније представе од 21. Фебруара о. г., кад се први пут представљала нова драма „Н емања". Од дужег се времена Београдска публика занима том новом драмом. Последњих је дана „Немања" био свуда на дневном реду. Куд год се окренете, где год се појавите, само се говори о „Немањи". Београд поред „Немање ' беше заборавио и на политику, а тоје велика реткост. Нешто, што се драма јако хвали, а нешто и сама радозналост, што се не зна име пишчево. Сваковрсне се комбинације правиле, и за кога ли се није говорило, да је писац „Немање"! Неки држе, да је овај, други опет позитивно уверава, да није, него онај. У комбинације највише су улазили: Ч е д а М и ј а т о в и ћ, М и л о р а д II. Н1 апчанин, др. Милан Јовановић и Јован Ђорђевић, али никако да се погоди. Тоје једина тајна за Београд, зато и беше чудна. — Највећа раздраженост настаде, кад се приближио дан представе. Позоришна управа чини јаке припреме, говори се о новим декорацијама, о иовим хаљинама, мачевима, кацигама и штитовима. С тога је управа и подигла цене. Подигнуте цене као да су још више примамиле света. Два дана раније продавале се билете, али до 11 сати пре подне више не беше никаквог места. Стотинама су тражили ложе; из унутрашњости Србије депешама траже места, а пред позориште се свет гура и туче, ко ће пре добити билету, као да се поклањају. — Д°ђе и толико очекивани 21. Фебруар. Иозориште лепо искићено заставама и сјајно осветљено, а свет се жури, да што пре уђе, да се не одоцни. Успут се свак пита: да ли ће се писац јавити? ЈЕепо беше видити позоришну дворану. Све пуно, и отмено. По ложама, на балконима, па и у партеру: иајодабранији цвет српске престонице. — Засвира оркестар; али она увертира беше свакоме и сувише дуга. Зазвони звонце, утањи се светлост, а у позоришту зацари глува тишина. Кад се иодиже завеса, публика бурним аплаузом иоздрави комад. Започе, али тек што Пехарник и Штитоноша почеше да се разговарају, појавише се у дворску ложу краљ и краљица. Кадје краљ ушао у позориште, рекао је Шапчанину: Дошао сам, да видим драму, коју сам ја написао". Иублика је поздравила краљевски нар, а оркестар је одсвирао химну, коју су сви

стојећки саслушали. — Одмах се у почетку публика живо заинтересова за „Немању", а како који чин, интересовање беше све то јаче. Многи су глумци били прекидани аплаузом а после сваког чина по више пута публика их је изазивала. Но и они су од своје стране доста учинили. Игра у глумаца потиуно је одговарала величини драме. Н е м а њ у је играо Т о ш а Ј о в а но в и ћ, а друге главније улоге играли су: Рајковић (Мудрослава логотета), Анастасијевић (к р а љ а Р адосава III.), Станојевић, Павловић и Гавриловић (Немањину браћу: Завида, Срацимира и Првоша), Милосављевић (Немањиног Пехарника), Динуловић (Ш т и т он о шу), Божовић (В е л и к о г су д и ј у). Женске су улоге биле овако подељене: Јовановићка (Краљица Бојана), Милка Гргурова (мати Немањина), Поповићева (Ле п а, сестра Немањина), Нигринова Деспа, кћер краљева), Ђорђевићка Ана, кћер Драгошева) Лугумерска (пратиља Анина). Г. Цветић био је редитељ и играо је малену, али врло значајну улогу Драгоша, великог кнеза Хума и Требиња. Сценерија је заиста била ванредна, те је поред душевне насладе и око имало пријатне забаве. Дворана је у Завидином двору у стоном граду Раси примамила општу пажњу публике, која не мога а да је не поздрави пљескањем Она ја рађена по разним научиим цртежима, које је проФ. Владислав Тителбах снимао са наших старих цркава и манастира, а патос те дворане израђен је по једном цртежу из Манасије. И краљевска престона дворана у Дукљи била је украшена владалачким ликовима, који су такођер снимани са сриских старих живописних споменика. — Све је декорације израдио вредни позоришни сликар Доменико Д 1 А ндрија, родом Далматинац. —- „Одело је рађено, не по досадашњој практици, него по узорима, који се налазе на сликама у Жичи, Студеници, Манасији, Руденици, Карану, Каони, у јеванђељу Асемановом и т. д. Одело је новина и кројем и укусом. Израђен је најпре велики албум тог старог ношива, па по њему после комбиновано и кројено". (М. II. Ш.). Само би требало ирепоручити нашим глумицама, да малко боље припазе на комбинацију боја. — Не смемо ироиустити, а да не напоменемо лепе нове шлемове, штитове, оклопе, оружије и намештаје, све у духу и стилу оног времена. Једном речи све је било лепо и угледно, те беше у свему потпуне армоније. — И оркестар је ове вечери био славан. Д. х Гижек компоновао је две нове музикалије: „ПараФразу" на „Југословенске песме и мелодије", и „Н е м а њ и н о коло" у част писцу „Немање Ј . — На захтев публике „Немањино коло" свирало се два пута. — Сврши се представа; али се публика не разилази. Пљескање разлама позориште, а ори се „писац! писац!" Краљ, краљица и цела публика стоји па само пљескају и вичу „иисац! писац!" — Нодиже се завеса, изађе Милорад П. Шапчанин и рече, да се писац још није јавио управи, али да „и скромност има својих граница, па поред оваквог пријема и оваквог одушевљења свако даље скривање била би шпекулација. Зато ако је писац у овој кући, молили би га, да се јави публици". — Паде завеса, али публика једнако виче. Завеса се опет подиже а на нозорницу се јавише Шапчанин и Цветић.. Шапчанин представи Ц в етића као писца „Немање". — Заори се урнебесно „живио , а пљескању нс би краја. Цветићу су одмах многи честитали и с њиме се љубили, а сутра дан стотинама су га походили, даму честитају. Цветић је данашњи јунак Београда. О њему се свуда говори, овације му се праве, а честитања му стижу са свију страна па ни сам Загреб није изостао а да не честита великом глумцу и велико књижевно име, које је стекао својом драмом. — На другој представи (22. Фебруара) носле ирвог чина био је Цветић изазваи три пута и том