Стражилово

146

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 10.

Ана. (у пола за се) СлуТИЛа Сам ТО. (гласно) ОирОсти, светли жуиане, али Немања. Светла киегињице, надам се, да ми нећеш одбити молбу А на. (за се) Ах, срце моје! Цемања. А и тебе молим, драга пратиљо и другарице светле кнегињице, да ме оставиш за тренутак на само с кнегињицом, а залажем витешку реч, да нематн узрока никаквом страховању. Ана. (живо) Не остављај ме! Марија. Светли жупане — жеља кнегињице... Немања. И мени би била светиња! Али ово, што имам да речем, гори као жива жеравица на моме срцу; морам исповедити, и то само кнегињици. Ана. (тихо Марији) Не знам ни сама, шта да учиним ? Марија. (живо и тихо) Не знам, шта жели. Ја бих молбу таквог витеза саслушала. . . Храбро, кнегињице! Ја ћу бити на близу . . . СвеТЛИ жупане ! . . . (Поклони ее и оде лево). Немања. Хвала, светла кнегињице! (поћути. Светла кнегињице! Тисућама мисли лете ми кроз главу, а живи пламен у срцу гомила још више речи на језик ми . . . Све би хтеле у један мах к теби да лолете. (поћути) Од оног трепутка, кад нам се погледи првн пут сусретоше; кад она дивна румен невиности прелете преко твог лепог лица; кад она ружа клону с твојих девојачких груди, те је подигох и понех као свети аманет — разбукти се пламен у моме срцу, пламен, што хоће да ме спали, сагоре, да ме уништи! Апа. (тихо, дрхћући) Овај ме жар оиија Немања. (све ватреније) Па као што ме избави од љуте бољетице у дукљанском двору, камо те сам бог посла, да ми будеш спаситељка, тако ми буди и по други пут спаситељка . . . ево ме пред тобом, светла кнегињице, просим МИЛОСТ за свој ЖИВОТ — . (молећи) Буди и по други пут избавитељка његова. (За време овог говора Немањиног Деспа се појавила у дну, саслушала говор и нри завршетку види се на лицу, како је планула гњевом и отишла на десно у дно.) Ана. (борећи се са собом и угушујући осећања) Г^лава ми се заноси, у грлу застаје реч . . . срце ми обузима нека слутња . . . Немањи. Не оклевај, не премишљај. Ана. (тихо и у грозници А мој отац? . .. Његова мржња . . . ћути, јадно срце моје! Немања. Проговори, анђеле лепи . . . реци барем једну реч!

Ана. (тихо за се као пре) Не, Не . . . Нв СМСМ . . . не могу. . . (гласно Немањи) 11с разумем те, светли жупане. Немања. Не разумеш? Зар су моје речи тако нејасне? Од којег бога или богиње да иозајмим речи или глас? Не разумеш? А ти погледај у око, у зеницу његову, то огледало човечије душе! Кроз њу згледај у моје срце, видићеш га рањено и раскрвављено твојом стрелом. Загледај у моју душу. иа ћеш видити само твоју слику, запитај њу, и она ће ти казати, да ме чежња за тобом мучи и сатире; казаће ти, да те љубим — да те обожавам, да за тобом умирем! Ана. (као пре) Ове ме речи убише! Умудри ме, богородице — шта да одговорим? Немањи. (са чуђењем) И ти још ћутиш? Дакле ме поглед ока и наде мога срца преварише! (Ана ћути и стрепи). Ти ме ваљда мрзиш ? Ана. (тихо и стрепећи) Не Немања. (живо) Али ме и не љубиш ? Аии. (мало живље) То НИЈе. Немања. Па шта ти онда забрањује, да ми не искажеш најмилију реч? Ана. (са уздахом) Мој отац! Немања. (радосно) Твој отац! Дакле, страхујеш од старога кнеза? Ап'1. Јер бих пре умрла, него што бих дала своју руку преко његове вол>е. Немања. (са усхићењем) 0, дивни створе! Та није те моје око узалуд угледало, не посла ми те узалуд благи бог у сусрет. Таква Ана Немањи је још милија! Ани. (чисто одахнувши, радосно) ЗаИСТа ? Немања. Тисући нут милија! — Но не бој се, драга кнегињице! Бригу о пристанку твога оца остави мени. Ана. (значајно) Али крв лежи између вас! Пемања. Иука лаж напшх непријатеља, паттти х и народних! Ана. (још радосније) ЛаЖ? Немања. Веруј, светла кнегињице! За то ти и рекох, да пристанак очев оставиш мепи. ( Поћути, иа настави још свечаније али и озбиљније). Светла кнегињице! Преда мном је свети задатак, велико, узвишено дело. Кад то сврпшм, измирићу се са твојим оцем, јер без његова пристанка не желим ни ја! . . . Мени сад треба сва моја јуначка снага, сав жар мога срца, сва моћ моје душе, те да постигнем оно, што сви мисле да се постићи не може. Вечерас ће се прекршити. Нека све буде против мене, ја не ћу одустати од своје намере . . Али да