Стражилово

Б Р. 10.

СТРАЖИЛОВО

147

бих се могао машити уа оно, што се чини немогућно, треба ми мира, и ја дођох, да га испросим од тебе. Треба ми миран сан, сва снага мислилачка, сва храброст срда и одважност душе ! А ти ми све то украде! — Тек што легием да починем од напорног делања а твој ми се анђеоски лик иојави, и не да ми ока склопити. Почнем ли мислити о светом предузећу, ти ми се у њ уплећеш. Затреба ли ми храброст срца, стрела твога првог погледа — жацне ме. Затреба ли ми одважпост душе ње нема,— она је — код тебе! Украла си ми сан, врати ми га! Украла си ми мисли, врати ми их! Украла си ми храброст, врати ми је! Украла си ми и срце и душу — врати ми их, и спаси и свети задатак и мене самог! А за то доста је цигла једна реч. Реци: »љубим те!« и ти си ми спасла живот! /1 !Ш (ногледа га, задрхће, покрије лице рукама. Заплаче се и говори угушено). БоЖе, СрЦв МИ је Нрепупо, хоће да прсне. Угушене речи и притајани осећаји хоће да ме уморе — снага ме оставља — (хоће да клоне). Пвмања. (који је све то мотрио, хоће да је придржи — живо јој приступајући) Ано! спаситељко моја! Обожавана Ано, шта ти је? Лна. (долази к себи; Ништа, светли жупане !... Остави ме. (Окрене се н,ему и гледа га са љубавним заносом). Допусти, да те сад слободно гледам, да ти слободно и без зазора говорим, да ти слободно погледам у око, и да се очарана и стопљена твојом љубављу спустим кроза њ на дно твога срца и твоје витешке душе! — Ти лепа слико моје млађане девојачке маште, слико мојих снова — дивни мој јуначе! Не, не! Није те око преварило, а још мање срце и душа! (Загледа се у њега.) Та твоја сам — твоја ! Љубим те љубим те! (Нолети му на груди). Немања. (прихвати је у највећем узбуђен.у) АнО ! Душо драга! Животе мој! Анђеле чувару мој! (Ћутање. У исти мах у даљини врло тихо, да се једва чује, чује се Марија, како виче: „у помоћ." — Код другог узвика као да јој иеко угуши реч. Немања се прене на тај узвик.) Чу ли ? — као да неко викну у помоћ ?! Ана. (у заносу) Ја не чујем ништа — само куцање твога јуначкога срца! Лепи витеже мој! А је ли још у тебе моја ружа? Немања. (вадећи ружу) Погледај — ево је. Од оног тренутка вазда сам је носио на срцу! Лна. Дивно! Дај је амо, драгане. Ружа је краљица цвећа и нролећа. Тој дивној владарци, том првом сведоку и посредпику паше љубави, новеримо и нашу љубавну заклетву о

вечној вериости. (Шдигне ружу.) Овде пред светлим лицем твојим, узвишена краљице, заклињем се на вечиту верност! А л,убећи твоју иурпурну одећу — стављам печат мојој заклетви. (Пољуби ружу.) Пемања. (гледа је са усхићењем и дивљењем) Невино анђелче! На вечну верност кунем се и ја. (Пољуби ружу.) Нека ме громови поразе, ако је прекршим! Лна. Прекршиш ли је, свенуће Ана као и тај цветак. Немања. Само смрт моја кида заклетву. Али сад праштај, животе мој! Света ме дужност зове — време је —- одох на збор. (Са сним се већ смркло, месец се појавио више замка.) Ана. (усхићено) Нека ти помогне јаки бог! До скорог и срећног и вечног састанка — владаоче срца мог! Немања. До скорог виђења и вечног састаика, лепото моја! (Загрли је и нагло оде.) Лпа (гледа за љим у највећсм узбуђењу). II 0 Ј А В А II Е Т А. Деспа и Аиа. Десиа (ван себе од гњева, у пола за се угушеним гласом. Дође из дубине са леве сгране) У маЛО ШТО Ме не угушшне речи, које ми донреше до уха! (погледа око себе) СвИ Су у ДВОру. Све је НвМО И мирно. Никога нема осим мојих верних. (Ногледа у небо) Тако ми пајсилнијега, извршићу, ШТО сам наумила ! (Ступи напред и мотри Ану злобно и пакосно.) Ана. (једнако гледајући за Немањом) Оде — Нестаде га у мраку. Ох. диван ли је! Хвала ти, боже, што ми га поклони. Али време је, да се вратим у двор. Мрак се од свуд склопио Што ЛИ Марија не долази! (Окрене се и пође месту, где мисли да је Марија; виче) Марија ! Марија ! . . . Чини ми се. да сам се сувише задоцнила. Шта ли ће тетка и Деспа мислити ?! /(еспа (нагло приступи и ухвати је за руку љутито и грчевито. Ана је спази и престављено цикне) Да СИ крвница! Лна. Шта рече, сестро ? ! Деспа. (љу тито)" Не спомињи то име; од данас ти нисам сестра — већ твој злотвор! Лна. (изненађено) ДеСПО ! ^благо се насмеши) Та ти се само шалиш драга сестрице. Деспа. (бесно) Умукни! Шалим се ? — Ха, ха, ха ! Шалим се ! Лна. (згрози се) Од твог смеха хвата ме језа! Теби је зло. Хајдмо у двор! (окрепе се живо и викне) Марија!