Стражилово

170

СТРАЖИЛОВО

Грдио ме је део дан, надевао ми свакојака имена и говорио ми је непрестано, да из мепе неће бити ништа. Но све то беше још како тако, само да сам слободе уживати могао. Али, тужан! Био сам роб с брода никуд ни камо. „После свију ових мисли ударе ми сузе на очи. „Еј тужан!" шапутао сам уздишући, „кад ћу се једном опростити ове невоље?!..." Па онда би се опет разједио ... „Та је ли могуће, да се толико газити дајем? Ја, који сам се непрестано којекуда скитао, морам и дан и ноћ на броду да проводим, ја, који нисам дао себи ни од кога заповедати, морам да угађам сада лудој ћуди капетановој ?... Та нећу више на броду остати, ма да... да, али ако ме у ланци у Трст пошље ?.. . Зар ми није и ономадне казао, да је његова брига већ, како ће ме кући оправити, ако ми само на ум надне да оставим брод?. . . Па шта онда? „Овако пола жалостан а пола љутит отиснем се са „капо банде", прескочим у трипут басамаке, који воде доле у брод и уђем у моју собу. Механично турим руку испод постеље, извадим боцу с румом и напијем се подобро. Одмах осетим, да ми је лакше! Извадим затим из дуванкесе добру шаку красног турског дувана, направим себи смотку, па изиђем опет на „коверту" (патос на броду — УегсТеск). „ГТочнем горе доле ходати, но кад ме ноге заболеше, седнем на „тугу" (кућица на крми) и почнем поново гледати у Боспор. „Да ли због рума, или због ове добре смотке, која ми је испред носа мирисне облачке стварала, сад ми се све друкчије учини. Очи ми се све више и више наслађаваху овим красним земаљским положајем. С једне стране Бујукдере (иредграђе Цариградско) — јер ми смо се на том крају налазили иола у тишини, а пола осветљено, са својим дугачким минаретима, поред којих се холо дизаху куле хришћанских богомоља. Мало на десно Богач врата црнога мора. Опет мало на десно азијатска страна, а по њојзи дрвене трокатне куће, пола скривене смоквом и уљиком. Одостраг мирни Боспор, пртећи на себи грдне бродове и силесију малих чамаца и чунића. С лева је јевропска страна искићена од чести малим шумицама, од чести сјајним дворовима, а од чести мрачним развалинама. „Ох! да красна раја, што га Турци преотеше! Но да се манем онисивања, јер ова се красота не да описати, и да се вратим ствари. Седећи на „туги" и гледећи у Боспор, опазио сам један чамац пун возача и вожених, а између ових последњих разабрао сам мога капетана. „Одмах скочим с „туге" и дрекнем на дечаке. Нико се живи не одзивље. Дај да их потражим!...

Скочим под „прову" (соба морнарска на предњем делу). и нађем обојицу у дубоком сну. Сироти! Како да не заспе, кад читав дан као робови раде. Свако их гања, псује, туче, свако им заповеда. Како дакле да нису уморни, како да не заспе!?! „Пробудим их и кажем им, да долази капетан. Као муња излете на „коверту". Тешко њима, да их је капетан затекао да спавају. „У то доба стигне и чамац Сви троје притрчимо и прихватимо којекаквих ствари, које је капетан у Галати (један део Цариграда) накуновао био. Најпосле ступи и капетан на брод, а чамац се отисне. „„Донесите ту робу у собу, ма чувајте се, да штогод не опттетите, јер ћу вам свој тројици носеве полупати"". Тојебио капетанов поздрав, али ми смо томе вични били, и чинило нам се, да је добре воље, јер није додао, да ће нас после са полупаним носевима у море бацити. „ Учинисмо, како нам је заповедио. Кад смо хтели да се уклонимо из собе, пружи ми капетап писмо. „„Девет иијастара (гроша) за пошту задржавам вам од плате." „Примим писмо, погледам га ... срце ми заигра од радости! Писмо је од мога оца, позна.јем га и по печату... Ко сретнији од мене . . . „Истрчим иа „коверту". .. Мрак је, не може се читати. Што ћу ? . .. Свеће немам, у собу не могу, тамо је капетан. Отидем дакле у „фогон" (кујну), натрпам на угљевне жеравице све што ми шака паде, те тако за неколико тренутака ватра плану. Е сад брзо дај да читамо писмо. Већ је три месеца како нисам од куће добио гласа. „Знате, да се писмо, пре него што га отворимо, обрће на све стране, а међу тим се нагађа, шта може бити у њему. Тако и ја.. Гледам га, обрћем га, а све ми се чини, да је нешто тешко. Најпосле отворим га. Кад тамо, али у њему дебела нека хартија, у хартији вешто урезаних дванаест жутих дуката! Охохо! Ово је добро дошло! Како је то мудро наређано . . . Све чбтири по четири . .. три реда... трипут четири дванаест! Бадава! Нико нема таког доброг оца као ја!... И сад, сав поцрвеним од срама, да сам се толико времена дукатима занео, а још нисам писма нрочитао био .. . „Почнем дакле читати писмо доброг мог оца..." Овде саопштава Коста садржај писма и упушта се у нежна и смешна расматрања о своме оцу, па онда наставља своју ириповетку овако: „ . . . Кад сам га већ двапут прочитао и неколико пута пољубио, те и но трећи пут читати га хтео, обрнем га случајно, и спазим овај розЂвспрШт: „„ Слатки мој сине! За три месеца имаш ступити