Стражилово

Б р . 14.

СТРАЖИЛОВО

211

Витезови задуваше У рогове, у фанфаре. Капије се затворише Адет то је доба стара: 500 Настају јој дани нови А стари се свет затвара. Стишао се глас народа, Умукнуо глас од звона: Краљ краљицу горе одв'о, Приказа је са балкона. „Ура! ура!" народ виче, „Живели нам ти и она!" Загрмеше јасне трубе, Ударише опет звона ; 510 Разлежу се мукли гласи, Чисто с' тресу куле вите: Краљ с краљидом народ здрави И витезе поносите. А одоздо радост бурна, Народни се ломе гласи, К'о громови кад зајече, Као море, к'о таласи. Улицама лом и граја, Калдрма се градска тресе, 520 Пеливани, опсенари Дигли вику, урнебесе. Бубањ, зурле, таламбаси Разлежу се — бруји, хучи; Рујна вина као воде, Пружи руку па га сучи! Није вино као вино, Већ све гори, рези, пени Да када ће, ако не ће Кад се моћан владар жени! 530 И весело сунце зађе; А кад на град паде тама, Кандилаца и свећица Горело је хиљадама. И ракете к небу лећу, Истурују шарен-боју, А фењери блеском трепте У дворскому перивоју. Звона звоне, али камо Од краљевског звона крика? 540 Да дрмнуше, звонило би К'о на укоп самртника. А да ли је краљу тешко тако ? Није тешко, а није ни лако. Област „среће", област „туге дуге", То су земље једна поред друге, Ал међ њима уска с' земља скрива, Где се срећа тренутна ужива.

Тако и краљ, са стегнути даси, Осетио, како с' срце гаси, Крха прсте, спопала га плина, А у души пустош и празнина. Судбина му красну љубу даје, Ал у њему љубав — умрла је. Љубав оде, ал су живе груди Можда ће се некад да пробуди? У љубави чудни су вам нлами И најтише срце вам помами. Људи слаби, па их лако плени, Један иоглед судбу им промени! Гледнеш жену и сетну и бледу . . . Ал ;шта има у њену иогледу? Да ли бола, или вреле жари, Или суза од болова стари', Ил кроз тужан осмех искра сјаје Па болове скривене издаје, Оне боле од студа и плама, Што тињаху у њој годинама, Што су, лепој, многи немир дали, Често, често до дна отровали? Човек нежан, нехотице стане, Па му туга меко срце гане; Бледо лице, влажно око гледи А оно га покори, победи; Он би даље, ал сломљено крило! И њојзи је некад тако било. Моћ је силна у женице миле, У краљице нема таке силе! Љубит' мужа није дело лако, Она љуби, љуби — али како? Свете дувне (да шта друго знају ?) Причале јој о Богу и рају, Сладиле јој вечан живот неба Па сад не зна, шта човеку треба, Шта га греје, шта му блажи бриге Само читај молитвене књиге! Често пута, кад је занос стиже, Устала би да му приђе ближе, У срцу јој нешто мило слади, Али не сме грешном да повлади, Мислила је, у ад ће је свући У срцу су греси — вапијући! Час би мужу, час би опет Богу, А обоје примит' је не могу. Љубила их из срдашца свега, Али силно — ни Бога ни њега! Драги моји, судбина вам вајна, Нема за вас мира дуготрајна, Малени сте, да љубави дате, Велики сте па мрзит' не знате. Божији вас разлучили суди,

550

500

570

580

590

000