Стражилово

212

СТРАЖИЛОВО

В р . 14.

Ал шта мари — здружили вас људи. Из тог пакла још једини нути: Трпи, прости, заборави, ћути! Не занос'те с', не сањајте млади, Дајте духу, иека вазда ради! Тако срце не ће никад заћи, Меште среће покоја ће иаћи.

Никад ниЈе тако осећао, Усуд му је једном срећу дон'о; Па полети да повуче звоно, Гуку дигну, али рука пада Лекар му је дон'о нова јада: 650 „Божијој се не мож' опрет' сили „Краљицу смо, краљу, изгубили." Ранам' старим опет нови зледи, 610 Радост оде, а образ побледи, Посред душе крезуб мач га био, Смркло му се, па се скаменио: С тог ударца, с таке среће лоше, Краљу лицем сузе потекоше. Ал што плаче ? Претварање голо! Та никада није је ни вол'о. 660 Ако ј' уз'о да му роди сина Ето пред њим сад свршена чина. Или плаче, што се сети смрти, 620 Што нас једног по једнога прти, Невидовно сваком раку спраља, Па не штеди ни самога краља? Није човек, ко се смрти боји Утри, краљу, лепо ти не стоји! Није њему, што ће умрет', жао, На стге му лтти тепет пао: 670

Краљица се није наћи знала Дувна била, дувна и остала, У иалачи бурних дана није, Од одаја посташе ћелије. Краљ, сиромах, судбини се дао, Трпио је ■— шта би друго знао ? Он не ропће са недаће клете Пази љубу као мало дете; Никад љубак, никад хладан неје, Ретко збори, још се ређе смеје . .. Кад дух зао њему срећу краде, Он се жури, да ј' народу даде. И доиста народ сретан беше, Харачи му жетве не однеше, Ни работа, да се многи пате, А године родне и богате. Добро му је, добра му и воља, •Краљ је добар, краљица још боља! У велике већ развезле тете: „Краљица ће скоро имат' дете". А по која из гомиле стрина: „Запамтите, родиће нам сина!" 630 Као лишће о јесењој слани, Тако журно пролажаху дани: Лето, јесен, па и зима прође, Снег се топи и пролеће дође. Краљ сеђаше пунобрижна лика, А ето ти радосна гласника: „Хвали Бога на лепоме дару „Син ти с' роди, — сретни господару!" Краљ осети, да му с' срце буди, И узвикну : „Да л' сам срећан, људи?" 640 Па му с' опет бригом чело збиљи Похитао милој породиљи. Детињ гласић кад је чуо био, Задрхтао, па се уставио. Што не иде, та што лије стао?

Терет јада, што премину млада, ЈПто за навек покри облак црни Ружу, коју још скриваху трни. Зашто сада, када мајка поста, Кад донесе тако мила госта, Зашто баш сад да је самрт таче? То га боли, ето за то плаче! У тузи је истина и сила Сад осећа, да му беше мила. Љубио је, овај тужни данак 680 Развеја му онај тешки санак, Санак, који по души облеће К'о та слана, што иадне на цвеће. Сад је прен'о, па га туга рије: Зашто до сад љубио је није. Сад би и он одлетелој нтици . . . Ту се зачу дете у бешици. Он се трже, па детету оде, Кријућ' сузе од дворске госиоде.

(Наставиће се.)