Стражилово

СТРАЖИЛОВО

т, гшуку ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 15.

У НОВОМ САДУ 9. АПРИ.ЛА 1887.

ГОД. III.

КРАЉЕВО ЗВОНО. ПО Р. X. СТОДАРУ СПЕВАО М И Л 0 Р А Д П. III А П Ч А Н И Н. (Наставак.)

раљиди се тако завршише дани. 690 Три је пуна дана гледали дворани; Око ље је многа воштаница сјала, У сандуку златном к'о јагње лежала; На лепу јој главу златну круну дали, По одећи драги камени трентали. Запојаше песме, што ти срце скруше, И молитве оне за упокој душе. И попова много, много дошло бегае, Па онда је вечној кућици понеше. Та никада несте таке пратње глали: 700 У покривен бубањ тихо добовали; Свечана тишина куда год се ишло; (К'о да ј' царство мира у улице сишло), А мртвачка кола — чисто т' срце трне, Кад погледаш слеме и завесе црне; На главама коњским она црна пера, А сав је у црном онај, што их тера. Уз краља властела велика и мала А песма се чује великог хорала. У старој је цркви тишина и тама, 710 Ту спустише сандук с болом и сузама. На плочи је натпис од мрамора сива: „Овде јагње божје у Богу почива." У палачи тужно. Усели се чама У ходнике дуге и по одајама. Већ су и дворани велики и мали Своја тужна срца утехом стишали; Већ давна владарку црна рака крије, Ал се чама јоште разгалила није. Та од како краљу другарице неста, 710 Он но двору драга обилази места, Свуд му огњем живим успомене сену Чини му се, свуда види слику њену,

Загледа се — оком боји се да трене Да се сит нагледи своје миле жене; Та није то сенка; код цвећа је ено, У белој јој руци плетиво шарено. Усправи се, сагне, исто као жива, Сад кринове љуби, а сад их залива; А кад своје цвеће свежом водом поли, 730 Вројанице узе па се Богу моли. Месечина пала, ћути поноћ глува, Стала код колевке на детенце чува, Снови, к'о лептири са злаћани руби, Облећу над њиме, а она га љуби. Шта се краљу у маштама мете, Знаде онај, ко је им'о дете, На груди је мет'о чедо мало А оно га очицама глало. Љубио га, спуштао и диз'о, 740 Ношао га, од куд год је стиз'о; Најважнијим да се бави радом Допиркнуће, макар било крадом, Покрива га — та зима му шкоди! Одзову л' га, на прстима ходи; Мешкољи л' се, он му љуљу њише Притаји се, не сме ни да дише; Ако оде, за часак га ево; Заплаче л' се, а он би му пев'о, Па га љуби, да „буји и паји", 750 А кроз песму лете уздисаји. Гледа л' дуго, спопада га страва, На груди га меће да успава, За све горке, што је до сад пио, Тај му терет срцу мелем био. Обузе га ново миље неко Ах да није далеко, далеко,