Стражилово

250

СТРАЖИЛОВО

И сви ће сложно, лепо У цркви да запоје Ој, ал' бих и ја пев'о: „Воскресеније твоје,,!"" Јутарњих звона одјек У цркву верне мами, А мајка с болним чедом На тужном одру чами. „Не плачи, рано моја, Обући ће те нана, У сваку руку дати Ио стручак јоргована."

,,„На сваком сад је, мајко, Хаљина лепа, чиста Чујеш ли, како звоне, Сад славе васкрс Христа! Другови сада моји Сви лено, сложно поје О.ј, ал' бих и ја пев'о: „Воскресеније твоје"!"" Мајка га теши, храбри, Пољупци сузе супга, А не зна, да се сама Од тешка плача гупга.

У Пирошу.

И опет звоне звона, Ал не да ђаче маме Већ тужној, јадној мајци Јединче да саране ...

Ђ. Ст.

УСПОМЕНА НА Н0К0ЈН0Г НРИЈАТЕЉА. ОД МИШЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА.

VI. драматика мора бити реалистичан поглед №а свет, конкретно схватање свега онога, што је у свету. Ово је врло важан, скоро рећи битан услов за драматског иисца. Без овога нема драме, бар не мозке бити оно, што треба да је, не може бити у стању представити нам и изнети нам, што треба да нам представи и изнесе, — а то је живот онакав какав је, живот у свој својој разноликости. Са овим конкретним схватањем састајемо се ми у Кости Трифковићу, састајемо се с тим схватањем у свима његовим глумама. Но не само да наилазимо то схватање у делима Еостиним, која су већ писана за позорницу и прелазила преко ове, него опажамо овај поглед и у његовим покушајима, чак и у оним одломцима, које смо у прошлом чланку саопштили. На опет норед свега тога не може се одрећи, да у Кости Трифковићу није било младићског идеалног заноса и оног безграничног бурног одушевљења. Вез овога не би се могао на море одважити, и тога ради са целим досадашњим животом — ма да је код њега само на један тренутак било — прекинути. Но преионе, на које је нагазио, један дубљи поглед у живот, који је за њега до сада златном паучином обавијен био, — растерале су на један мах оно необуздано одушевљење из његова срца, оне идеалне светове из његове маште. Реалистичан поглед на свет одржава мегдан, и оно, што се досада у књижевним покушајима дилетанта

— ђака назирати могло, овлађује читавим његовим животом. Коста Трифковић постаје — премда још у школи, ијошђак—на једанпут практичним човеком. Овакви појави у оно доба нашег друштвеног препорођаја и великог одушевљења народног не само да су били ретки, него су управо јединствени. Ношто је раскрстио са својим морским идеалима, он свршује за једну годину дана два последња гимназијска разреда, и одаје се на изучавање правних наука, али он не иде на университет, него тражи себи правну академију — којих је а/1 шајогеш §1опапг богиње правде пуно у Угарској — и свршује течај правних наука у место за четири, за три године дана. Он не жели, да продужи златно доба ђаковања. Њему се жури, хити, да што пре заплива у мутне таласе практичног живота. Човек се чисто зачуди овако практичним назорима у млада човека. Та шта може бити драже и одушевљеније за младића, који са себе стреса чауру гимназијског праха, који својим ојачаним крилима пробија љуску, што га је досад сгезала, скучавала, него кад се на један пут осети на новом сунцу живота, на свежем зраку слободе? Има ли у животу човека ученика што лепше од университета и уииверситетског живота? Сам университет са својим силним катедрама, са својим великпм слободама, седиште највише науке, последња станица на бајном путу нигда непрежаљене младости и уједно и последња лекција за ве-