Стражилово

Б р . 16.

СТРАЖИЛОВО

251

лику борбу живота — све нам то долази некако идеално, узвишено. Па онда велика варош са свима својим красотама и уживањима, — све су то опчиљљиве дражи за доба, где се дечко у човека претвара. Па зар је чудо, кад ђаци такве једне велике школе цео свет кроз нека идеална стакла гледе и сматрају, кад и најзаслужније, у послу око општег истрошене људе са неким отменим прекором преко рамена мере? Ја им се бар ни мало не чудим, јер знам, да сваки од тих младих великана носи у грудима својим цео свет, и да је' у свакоме од њих клица будућег великог реформатора друштва човечијег и регенератора рода људског, — не само да се не чудим, него им још и праштам, да не кажем баш да им одобравам, само им праштам, јер што чине, то је неоспориво право младости, коју распиње бујна снага, што би чудо да ствара, да руши старе и подиже нове светове, а нема још предмета и поља за своју радњу, па сад онако у тартањ дере и узалуд пишти кроз тесан вентил одушевљења. Но ја сам се мало удалио од предмета. Хтео сам да изнесем примамљиву слику университетског живота, па да покажем, како се пок. Коста њоме није дао очарати. Док други ђаци стварају себи идеале и у својој машти удешавају све онако, како би они хтели да буде и да изгледа, дотле је пок. Коста имао пред очима живот онакав, какав је заиста, и помишљао је на конкретне околности, у којима ће се негда као човек налазити. Он није отишао да учи правне науке, као многи, управо као већина ггравника, из неке неонредељене побуде, него је отишао са сталном намером, да ту струку као што треба изучи, и да касније њој цео живот посвети. С тога је Коста и отишао на академију, јер академије нису имале ону университетску слободу, него је на њима било нешто стеге и учења под морање, што га на университету није било. Он се ваљда бојао, да не ће и њега на университету окужити болест оне нретеране слободе, па је за то изабрао место, где ће моћи свој занат добро испећи. На академијама изображава се човек као стручњак, као мајстор у своме послу, на университету пак добија се. осим стручног знања, још и шири поглед на свет, — то је правило, које о једној и о другој школи важи. ГТа и с погледом на ово избуја на среду Костин реалистични правац, који се ограничава на оно, што је пред и око њега, који има строго само своју струку пред очима, коме је управо то главно, а све остало споредно, унраво луксуз за њега. Имајући то све пред очима, отиде Коста у Пожун на академију. То је било у јесен г. 1864. У то доба био је зкив покрет међу српском омладином.

Српски ђаци, где су год на страним школама били, удруживали се ради неговања српског језика и развијања српског духа. П у Пожуну било је српске ђачке дружине. Име јој је било „Слобода". И Коста је ступио у ово друштво, које га одмах себи за секретара изабере. Но Коста је дошао у Пожун са намером, да учи мађарски. У Пожуну није то баш врло лако било, особито још и због великог броја српских ђака, који се на Ножунским школама налазили. С тога Коста одмах по свршетку другог течаја остави Пожун и оде у Дебрецин, баш у срце мађарштине. У Дебрецину је довршио другу годину академије. Треће године оде у Кашаву, где је и државни испит положио. За читаво ово време нема ни једнога знака, да се Коста у то доба јако интересовао за књижевност, или иначе за народне ствари, изузимајући једино напред споменуто секретарство у „Слободи". Ово је у његовом животу заиста врло чудноват нојав. Баш у оно доба, кад се образовала „српска уједињена омладина", кад су сва српска срца кипила од одушевљења, био је он одлучен од те струје, стојао је са свим усамљен. Његова усамљеност на мађарској академији и одлученост од српског друштва давале су му вид, као да струју, што влада, не одобрава, шта више, као да се навалице цепа и отуђује од онога, што носи на себи српски народни тип. У добу највећег одушевљења изгледа он једини као млад старац. Замишљајући га таква у тадањим околностима, долази нам и нехотице на ум узвишена слика грофа Сен-Симона, који у најбурнијим данима велике француске рефолуције сто.ји далеко ван домашаја бесних револуцијоних таласа, и у своме усамљеном куту мирно снује и премишља о новој великој револуцијонарној мисли, којој није само цел политични, него и економски преображај људског друштва. И Коста је у многом налик на овог француског грофа, на овог социјалистичког претечу. Он за цело није у то доба седио бадава. Бар ако ништа друго није радио, он је посматрао и премишљао. То, што се у то доба око њега догађало, није се слагало са његовим реалистичким назорима. Уједињена омладина, која је на послетку постала и бауком за многе владе, није по свој прилици њему тако страшна изгледала, јер и ако је било у омладини основне мисли, али није било код ње праве, одређене цели, те по томе није могло бити ни стална основа њеном устројству. Није дакле било у тадањој уједињеној омладини онога конкретнога, стварнога, што се са е.ваке стране опипати може, није то био још потпуно савршен земаљски створ од меса и кости, него је била више идеална слика, коју је машта свакога појединога по своме начину сли-