Стражилово

245

„Покори се, сине драги, „Судбина је тако хтела!" Младог краља туга стиште, Да је жена, он би плак'о: Мрзио га краљу тасте, А гле, шурак исто тако. Сви га мрзе, сви га гоне, — 1090 Машају му с' чак и круне, А која га незкно љубља, Та у земљи давно труне. „Руку амо, сине мили, „И ти, зете, пружи твоју: „Од сад да сте друзи верпи, „Крај нека је сваком боју! „Познавах те, зете, давпо, „Ниси кова лажна, лака; „Сав си правда и истина — 1100 „Престо не ће краља така.

„Не мами те власт и сила, „Што на пуке оков меће, „А срамоту на краљеве „К'о на моје данас плеће. „Мир си хтео; ал у мени „Опаке се страсти крише, „Имао сам блага, свега, „Али, несит, хтедох више. „Ја сам кажњен, и грешник сам, „И судба ми беше маћа, „У гроб слазим, ал' вас двоје „Да живите као браћа! „Борите се, не за страсти, „Које тутње, па и оду; „Борите се, али само „За народе и слободу!" Ту им старац руке стиште, Бол подузе љуту рану, Још би једну, ал реч стаде, Погледа их, па — издахну.

1110

1120

очетком примирЈа преместише мене од пекуд у ХУ. пук, где ми беше у почетку тешко међу незнанцима. Али куд се не би брзо привикао на ту најмању тешкоћу у војсци. Нрви, који легне с тобом под једно ћебе; први, који ти позајми пола свога тајина и свој чанак, да заједио из њега кусате оно мало чорбице, што је ручком зову: или први, који ти помогне, да упртиш ранац, постане ти иераздвојни друг и пријатељ; он ти се јада и ти њему, он тужи заједно с тобом и ти брзо осетиш, да не можеш без њега. ХУ-ом пуку беше тада одређено, да кампонује у Јагодини, где и остасмо за све време примирја. Како је кога допало, неко се сместио у високе и простране господске домове, а неко у оне крајње сиротињске избице, али — не дај Боже горе! — крова свакоме над главом. Сећам се тих дана: беху мочарни и влажни. Оно утрнуло зимње сунце просијава силом, а преко магличастог, сизавог неба прелећу ситни, сиви облаци, као расуто перје. Са широких и ниских кровова цуре су ноточићи од већ устајалог, прљавог снега и пућкају у кривудаве олучиће, где се раз-

(Наставиће се). У1уг/?л/?/?/ ДГх га\РЈ\1\глг^ С 0 Р 0 В 0 д. XI. ИЗ ПРИПОВЕДАКА ЈЕДНОГА КАШГАРА. ОД ВРАНИСЛАВА Ђ. НУШИЋА. лиле читаве баре

, текући пеким нријатним, голичавим шумом. Каљужа већ догрдила, влага нас све редом испила и мал' који дан да пред болничким вратима не чекају читаве гомилице нрозеблих и изнурених. Јуче су двојица умрла, и данас су двојица умрла. Једног дана промиче баш досадна кишица, а спустио се неки тежак загушљив ваздух, као онај у позних јесенских дана. Груди ти се са теретом надимљу и подилази те нека грозничава језа. Требало је да идемо на учење, а не можеш ни да понесеш пушку, тако те изломила ова мочар и влага. Седим тако у својој мрачној собици и припалио нечисту лојаницу, а оборио тешку главу на руке. Дође мој један војник, чипи ми се, није из моје десетине, али је из истог вода. Дао сам му био покислу пушку, да ми избрише. — Капларе! — рече, — опет умрво неко. — Је л' из нашег батаљона? — Не знам, кажу Београђанин. Ко ли је то оиет, премишљах у себи, а у