Стражилово

244

СТРАЖИЛОВО

Тамо исток крвав, мутан, Над шатором гавран гаче; Преплашено крил'ма маше По црвених, к'о крв, зраци', Оздо рика од топова, А димови к'о облаци. Заталасан ваздух бруји, Од силе се земља тресе, На бојишту лом и покољ —■ За беснога краља мре се. 990 Оде рука, оде нога, Оде глава — како коме; Пушка пуца, џилит зуји, Мачеви се оштри ломе; Вика, труба, таламбас-и, Задрхт'о би, с неба да си!... Куд краљ млади војску води И победа тамо ходи, Где опазе њега сама Тамо грну хиљадама. 1000 Викне л': Стани! сви к'о стена. Викне л': Напред! сви појуре К'о пучина разјарена. Њихна лета не устави Бујно копље, киша зрн&, Као лави напред лећу Та смрт није за н>их црна! Коњица се растурила, У руци јој ђорда сева. К'о бујица тамо амо 1010 Посред крви и лешева. Један виче: „Ура, напред!" Други: „Стани, авај мени!" У један се хаос слише Гониоци и гоњени. А кад сунце би на подне, Тутњава се силна дигла, Младом краљу нова војска На бојно је поље стигла; Чекала је час пресудни 1020 Иза неке горе младе, И ево је као муња, Да последњи пораз даде. На све стране: Ура, ура! Из хиљаде гракну грла, Страх попао војску ину Иа клонула, на премрла. Као лишће о јесени, Кад му дође доба мрети, На га шчепа вихор хладатт 1030 Па га диже, па га врти, Док га встар са севера

Не развитла, не растера: Тако војска старог краља Већ не могла отпор дати, Умор ју је оборио, Започе се колебати, И кад нова сила рину, На мегдану већ не стоји, Разбегла се, расула се, 1040 А ратници куда који. Што су били борци смели, Сад мекушци слаби, крти, Не помаже част и дужност, Кад обузме страх од смрти! Ни у груд'ма срца жива, Ни у глави људског ума, А војвода погони л' их Оборе га сто куршума. Обориће сто живота, 1050 У најжешћу јурнут' страву, У вртлоге, у амбизе Да изнесе само главу. Весели се, млади краљу! Богови ти славу дали! Та што ли се не радујеш, Што л' те јади обрвали? Он се ссћа старца краља, Зле му судбе, што га снађе. Бог зна где је; можда данас 1060 Последње му сунце зађе. „Аох краљу, старче уди, „Зашт' послуша савет луди? „Ко с' усуди тебе таћи, „Главу ћу му доле смаћи." То изусти, пољем наже, А сузе му око влаже; У коња су ноге крила Лети бељац као вила! Под шатором старац-краљу 1070 К'о буздохан сломљен перни, Око њега бадро лебди Оно мало слугу верних. Из ране му љуте, смртне Целу ноћцу крвца лила, А кад очи отворио К себи дозва сина мила. На шатору застор паде, Старац викну: „Краља ето!" А краљевић, љути тигар, 1080 На мача је руку мет'о. „Руку доле!" старац јектту, „Гнев утоли срца врела;