Стражилово

Бг. 16.

СТРАЖИЛОВО

247

наших глава, залупивши крилима, да стресе ваљда кишу, која је иоквасила. Застасмо код једие неправилне и дубоке раке, а из ње се појави коштуњав гробар, мргодећи се, што смо се тако дуго задржали. Ето тако саранисмо покојног незнанца. Његови можда и не знају, да им је син, отац, муж или брат оставио пушку, која га је одвојила из њихова наручја

Немојте више да вам причам, тешко је и мени, а тешко ће бити и вама. * * * Нисмо ни један знали, а не верујем, да је и поп знао, ко је то био, што га саранисмо. Сазнао сам тек доцније. То беше и син, и муж, и отац четворо невинашчади ... па ипак иа његову гробу нико не заплака!

—==:>5==#3>«40-<$§=^

ЊЕНЕ ОЧИ.

%, ад ми срце туга свлада, ^ЦДа олакшам јаду свом, Ја га онда брзо носим На видање злату мом.

Њене очи видају га, Тако им је чудна моћ; Светле зраком као сунце, Бију мраком као ноћ!

Ах, те очи, црне очи, Што ме тако маме њој, К'о таласи црног мора Поплавише живот мој!

Драгухин Ј. Илијћ.

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. Р У В А Р А Ц.

(Наставак.) Ти иомену горе, шта је исти господин написао год. 1865. о десиотовини сриској у Срему од године 1426.—1503. а другим речима, како у означеном времену није никакве деспотовине српске ни било у Срему. Па нека, нек је није било; и мислиш ли ти, да је нама баш толико стало до те жалосне деспотовине у Срему од год. 1426.—1503.? Ми знамо и пама је стало до Душановог царства и не до првог и другог и трећег и четвртог стуба тога Душановог царства, већ до свију ступова тога Душановог царства, а на част ти та жалосна деспотовина из XV. века. За то ми опет и баш теби уз пркос кличемо и вичемо: Живио наше горе лист, живио славни др. Фрањо Рачки! Е добро! Нека живи господин тај у Загребу на кантолу; али не могу од вас затајати, већ морам вам још нешто казати и пажњу вашу на једну околност свратити. Као што сам још у почетку рекао, да се оно место, где г. Рачки спомиње ЈЈазара као намесника и главара у Подунављу и Посављу, на-

лази само у ноти, да је то у ситној и ситнијим словима печатаној примедби, дакле онако само узгред речено. а у тексту Но ако ћемо на такве ситнице и посредне околности пазити, ако ћемо бити такве ценидлаке, онда можемо и у јајету длаку тражити и наћи. Окани

се тога незахвалног и узалудног носла, Јер ти нас не одврати од г. дра Фрање Рачког! Није он тако лукав и такав, као што га ти себи представљаш; није он византијским духом наиојен нити је он један од оних, који једном руком дају а другом узимају то, што су дали. Он је чиста, проста, поштена хрватска душа, која не зна за лаж и превару. Јелте! Е, добро, врло добро и баш ми је мило, што је такав он и што сте такви ви! Г. Рачки каже на стр. 85. у ноти: напокон постави цар Стеиан наместником и главаром у Подунављу и . Посављу Лазара, а на стр. 97. истог састава свога од год. 1867., и то у тексту а не у ноти, вели исти г. Рачки ово и овако: „Људевит сам рођен од Пољакиње, супруг Бошњакиње Јелисаве, радо се у државних послови служио вјерношћу, умом и мишицом синова нашега (хрв.) народа. Бискуне загребачке Стјепана и Павла, босанскога Петра, банове Николу Сеча, Ивана Хуса, Стјепана Лацковића налазимо кано краљевске пуномоћиике у договори' с Млетачком, римском столицом, Иољском, Француском итд. На важном прикрајку државе, у бановини Мачванској стражу су стражили банови Андрија ЛацковиЛ (1351.—1356.), по свој прилици брат хрватскога бана Стјепана, за тим Ншола Горјански (1356.—1374.) а напокон Иван,