Стражилово

СТРАЖИЈОВО

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 17.

У НОВОМ САДУ 23. АПРИЈЈА 1887.

ГОД. III.

КРАЉЕВО ЗВ0Н0. ПО Р. X. СТОДАРУ СПЕВАО МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН.

(Наставак.)

раљ се враћа к своме граду, Радостан га народ чека. А с цркава грдна звона Здрављају га из далека. Жене, деда у ред стали, У руци им цвеће свеже: „Добро дош'о, светли краљу, „Живио нам, нашвитеже!" Краљ се клања, у двор хита, Заходу се сунце клони, Ал са оне дворске куле И вечерас не зазвони. И минуше сва „збитија" ова ћути звоно испод златна крова На сав русвај, гато се доле чиии, Ни да куцне на својој висини. Гледа озго са престола свога Куће, цркве града великога, И вртове к'о од самих снова И читаво море од кровова; ГГреко реке мостови се дали, На црквама крстови сијали, Овде онде нешто мало горе А међ гором извори жуборе, Куд се крадом многи брижан вине, Да одахне, да мало ночине; Буно кула, ка' у града стона, И у њима свакојаких звона: Једно туче, да нам каже сате, Друго туче, (кад за њ добро плате), Да нас блажи сред жалости веље, А покашто звони на весеље; Сада у гроб, у то уско здање, А сад опет звони на венчање.

1130

1140

1150

Тако звона са свакога храма Орила се градом годинама; Њихне гласе цео народ свик'о, — . Ал краљево — није чуо нико! Минуо је многи данак бели, 1160 Како су га на кулу попели; Тад у врту беху дрва мала А данас се широм разгранала; Глаткој кори храпаво је лице, Набрале је дуге годинице; Густо лишће окитило грање, Љуљка птице, кад сунце огране. Мод гранама хладовина мека, У њој драго једно друго чека, Много срце ту од жеље гори, 1170 С другом својим шапће и ћућори, Ту јунака многа нађе вила Ал се и та слава истутњила! Неста кикот, а неста и плеса, Бесних госпа, и п'јаних витеза; Краљ с' ожени, неста живот таки, Краљица је као цветак каки, Богови је милостиво глали, Место вела круну су јој дали; Брзо леже у гробовске тмине .... 1180 Све то звоно гледа са висине, Свадбу, укоп — кад се суза лије, Ал ни једном откуцнуло није. Тако звоно многи летак, К'о на тужном гробу цветак, На свом вису гледа, ћути, Нит га жалост света мути, Нит је, у сред среће веље, Ударило на весеље.