Стражилово

276

СТРАЖИЛОВО

БР. 18.

К'о нежан је цветак, тешко с' диже, држи, Ил га студен сатре, ил омора спржи; А кад поодрасте, хајде, срећу тражи У играчки, причи, у „шареној лажи"; ГПто год приповедаш, све верује дете, Радује се свему, што му донесете; Било да је дветак, ил какав иверак, Књига са сликама, ил лажан бисерак. К'о бесвесан санак брзо прође све то, К'о на коњу брзом и младости ето, Тек сркнете срећу, коју она даје 1560 Већ замакла некуд, изневерила је; А многи пред њоме ћути, дрми, жмури, Ил је не разуме, или је одјури! Чека зрело доба, кад ће брке вити, Па ће онда мудар и паметан бити! Кад предузме дела и диљеве веће, Тад ће бити славе, тад ће бити среће! Дбђе и то доба „озбиљно" и „зрело", Заман, не може се, као што се хтело! Ил навале чуда, под којима страда, 1570 Ил жеље, кој'ма се никада не нада. Многи наш'о срећу у- веселој браћи Од пуна пехара никуда ни маћи; Један срце тврдо за динаре вез'о, Не би дао блшкњем, ма с' пред њим' отез'о, Други само слас'ма врео живот крепи Савио је руке око госпа лепи'; А читава војска, као слепа, хита, Из нехара славе да с' напије сита; Сви путују путе ил краће ил веће, 1580 А сви траже једио, траже мало: среће. Срећа је кокета — неки вражић мали, Таман је пољубе, она се удали, 11а тек из даљине руга ти се много: Како си неверној веровати мог'о! Зар на овом свету има срећа нека? Прашина сам био, прашина ме чека. Природа у мени гледа свога роба, Сваки дан сам један корак ближе гроба! Куд год се окренеш, све рат с тобом бије: Бољетице разне, куге и морије. Кад настане зима, сувише ти студи, Кад врућине дођу, да човек полуди, Тело троши душу, душа опет тело И то ми је многих болова донело, Те с' у старе слише, да их има више! И то како тако, ал су црни јади,

„Што човек човеку јоште око вади, „К'о да их је ђаво у свој ланац стиск'о „Како желе пусто, како мисле ниско! 1600 „Сваки, као глумац, хоће да је већи, „А нит уме стати, ни што мудро рећи. „Љубав му је кратка, к'о кад букне слама, „Али, ако мрзи, тешко ли си вама! „Треба ли му власти, работа је лака, „Што не мож' лукавство, надокнади штака. „Из човека гмиже цео пород вражи: „Незахвалност, злочин, обмана и лажи! „Свега међу људ'ма, само добра мало, „Да их пусте, све би с' отимало, клало; 1610 „Свак своје товаре на туђе би плеће „Па у таком друштву краљ да тражи среће? „У сав јад се, најзад, и старост уплела, „Оседеле косе и набрана чела, „Све оде, што ј' било и мило и свето, „Још бољчица једна, па и смрти ето. „Отежала глава, у њој мисли није, „Малаксало срце полагано бије, „Једва руком махнем, једва крећем ногом, „Још за који часак, па ћу рећи: збогом! 1620 „Силазити у гроб — је л' то срећа, велим? „Нека би и била, ја вам је не желим, „Ко вам стане причат', ко вас тешит' прегне: „Срећа и блаженство, кад се у гроб легне „Чујте мене стара: „Тај вас само вара! „Причицу му чујте, „Ал му не верујте!" Ето тако зборио је краљу, Сит живота и мучног и тешког, 1630 Али тајну не размрси клету: Зашто ли смо на овоме свету? К'о мученик, кад му гњати голе Секу, пеку па се здрузга доле: Тако краљу, угушујућ' јаде, Скрушен, сломљен на столицу паде, Покри главу да не гледа више Та све наде старца оставише ! Заморен је, к'о да ј' игр'о, скак'о. 1640 А санак се прикрао полако, Успава га, к'о најслађе вино, Спава краљу к'о да је премин'о.