Стражилово

278

СТРАЖИЛОВО

БР. 18.

осврнуо и промерио презорним погледом налицканог кондиписту. „0, Еорене, докторе Корене!" викао је из других врата онизак и подебео човек, очевидно Борјански грађанин. „Зар си већ дошао? Добро, добро! Дед, седи за онај дугачки сто, јешћемо ћурана, ћурана на акције, помисли, акција по педесет новчића! Изгубити не можеш, а кости иду прида!" „Ко се томе досетио?" запита Корен смејући се. „Ловшев Боштјан; ко други? Уложи ти само недесет новчића; доцније могу поскочити акције на шездесет, седамдесет!" Око дугог стола скуиили се заиста разни гости и смејући се у глас хвале изврсну мисао, јести ћурана на удео. Ловшев Боштјан, оснивач те нове банке, у обичном животу трговачки помоћник, скушва акцијски капитал, и држи се при том озбиљно. Корен се маши за џеп. „Па само ћуран?" запита порезни надзорник, који седи у другом крају собе. „И салата, кисели кромпИр и целер и хлеб!" тумачи му Боштјан. „И ја узимам удео!" примети надзорник. „Шта још не? Да нам наметнете још и порезу!" одговори Корен. „Боже сахрани, али за то ћу више јести!" Гласан смех и доскочице прекиде крчмар, донесав жељно очекиваног ћурана. Удеоничари ућуте и поседају за сто; једно време није се код њихова стола ништа друго чуло, до звека виљушака и ножева. А и у другој се соби дискретно ћути. „Где је Корен? Где је Корен, вечерашњи редитељ?" виче неко из дворане. „Тражи те бележник!" примети онај дебељко, који је позвао Корена, да ступи к вечери на удео. „Нек причека, у осам почиње," настави по том, глабајући крило. Дотрча и бележник. „За име божије, господине Корене! Хоћемо ли отпочети ? Заказано је у седам, а сад је већ четврт на осам." „Одмах, одмах!" рече овај хладнокрвно и награби још пола киселог кромиира. „Изволите удео, имам још један, паранов врат и пола тртице!" нуди Боштјан бележника. „Хвала," одговори бележник, човек млад, онизак и збијен, те поново окупи Корена: „А шта ће бити са предавањем и томболом?" „Да, томбола, то је главно," јави се опет дебељко, а уста му пуна. „ Шта је с вином, Боштјане, хоћемо ли и вино пити на удео?" Бележник оде зловољан и промрмља нешто кроз зубе.

„Сад ћемо отпочети!" виче Корен за н>им. Устаде и поче навлачити беле рукавице. „Већ је време, крајње време! Ко зна, како ће дуго држ.ати бележник предавање? Хајдемо, дакле, у дворану!" Међу удеоничарима нашао је тај позив слаба одзива. „Имамо још времена до томболе," приметише тројица, а остали ћуте. Корен пође, али застане пред вратима. Нрепречио му пут висок и крупан господин, у црно одевен. са пријатним жовијалним лицем. Пређе праг а води собом младу, виту девојку. Заогрнула се у крзно, а главу и нола лица завила свиленом марамом. Корен се дубоко поклони дошљацима. Види се, да га је обрадовао њихов долазак. „0, господине Боле! То је лепо! По таквом времену! Нисмо вам се смели надати!" примети он, свестан свог задатка као вечерашњи редитељ. „Храст се преварио и стена — а ми," узе да цитира дошљак мало неумесно, смејући се сам својој пропалој доскочици. „Где је др. Храст? Је ли ту?" „Јесте, у трећој соби! И госпа је овде!" „Таман као што треба!" Поведе девојчицу тамо и пролазећи кроз прве собе, поздравља десно и лево познанике. Тишина у обе прве собе. Само један другог шапћући запиткује: „Је ли то Болеова ћерка?" „Је ли то Милица?" „Ала је израсла!" „Ала је лепа!" примети Ловшев Боштјан, кад су ови већ прошли мимо. „Зар је ниси још видио!" запита дебељко, смејући се, а не престаје глабати с неком слашћу последњи остатак удеоничког подузећа, — ћуранов врат. За свима столовима говори се једино о Болеовој ћерци. Међутим се чу звонце из дворане, а звонце то јавља почетак беседе И већина гостију из предњих соба похита у дворану. „Господине Корене, господине Корене! Где је Корен?" виче Храст, стојећи у вратима дворане. Корен дође. „Побрините се, да добије госпођица Болеова напред место. А и моја супруга!" „Баш сам и пошао због ваше госпође супруге!" рече Корен. „Дакле за обе!" Одоше у трећу собу и Храст представи свог конципијента Болеовој ћерци. Овај јој хтеде да понуди руку, како би је одвео у дворану, али га претече пл. Гуда.