Стражилово

Б р . 19.

СТРАЖИЛОВО

299

Корен се смејао весело. „Ви сте грозан човек! Има ли на свету чега, што би вас могло колико толико занимати? Та нисте старац, — а и слепи нисте, па кад дође у наше друштво таква лепа, млада и богата девојка, а о чему сад размишљате?" „Милостива, мислите ли ме женити?" „Не, не, вас ио готову не. Ту би био сав посао узалуд," засмеја се госпа Храстова. У осталом овде и није нужде! Ено, гледајте, нови кондиписта задео вас све за појас." Корен и нехотиде ногледа оно двоје. Били су им на противној страни нешто подаље па се живо разговарају. Конципијенат развуче мало усне, као да бихтео рећи: „Стало мени до тога!" Те пође играти даље по гласној заповести Боштјановој. Кад опет дошао на своје место, поново погледа Милицу. Поче сеједити сад, што Милица игра с оним гордељивцем, што је с њим тако љубазна; једио се, што је он не позва, да с њим игра, — за све, за све се једио. „Нисте ми још приноведали о свом путу," примети докторка. Корен јој у кратко приповеди, шта је радио за време свог допуста. Заиграју шесту фигуру, у коју је уплетао Боштјан све нове и нове слике. „БоиШе сћате", викну уирављач, и тек после трикратног покушаја пође им за руком, да га изведу. При мењању састао се Корен са Милицом. „0, усуде, усуде!" ускликну Милица. „Ви ми нисте донели среће!" „Па ипак сам вам је желио од свег срца!" То изрече тако топло, да се скоро сам уплашио. Девојка му погледа у очи. Обоје се заруменише. „Несретан сте усуд —", изрече она нагло и обори очи збуњено. У то јој понуди руку други играч. По свршеној четворци оду женске господи у трећу собу. Пратио их је пл. Руда. Боле поче наваљивати, да се иде кући, јер, вели, шта ће му рећи жена, а остала сама код куће; уз то га још и мигрена узе мучити. „Нема од тога ништа! Ко би већ сад полазио? Мораш остати до нове године!" вели Храст. „Ох, да, да! Да се још мало изиграм!" моли ћерка. Поседник приста. И њему се милило друштво. До ноноћи и онако нема још много. „Пазите, ко ће вам нрви пожелити сретиу нову годину!" шанну Храст Милици на ухо. „За што? Значи ли то што?"

„Разуме се! Онај се интересује за вас!" „0, идите, идите, господине докторе!" „Ја ћу гледати, да будем први!" „Врло ласкаво, но ја ћу вас тужити вашој госпођи супрузи, — ха-ха! 0, —• не, не! Не ћу вас, не! Па будите први, ако има то шта да значи." Њене тамне очи прелете у тај мах преко Руде, који се још и сад играо њеном лепезом, те гледао да ухвати који њен поглед. Одоше поново, да играју. Корен је био сретан, те је више пута играо с њом. Забављао је тим, што јој нриповедао о својим ђачким годинама и свеучилишним „штрајховима," о свом последњем путовању, а приповедао јој и о својој кући. Говорио је сухопарно и у кратким ставовима, без ватре и кићења, па га опет девојче нажљиво слушало. Оиа њему тако причала о васпиталишту, у којем је провела неколико година, забављала га приповедањем о оним свакидањим, невиним па ипак пуним хумора сплеткама, што се дешавају по таквим заводима. Руда се врзе око акцесистове кћери, код које је приметио, како има вољу, да кокетује с њим. На један пут се зачу са позорнице ударање у стаклено звоно; одмерено, скоро као да говоре, разлегали се ти звуци по дворани. Поноћ је. И сврши се стара година. „Сретна нова година!" ускликну Корен ватрено и пружи Милици руку. „Сретна нова година!" отпоздрави Милица. Смешећи се стискоше једно другом руке, као да су стари познаници. „0, доцкан, доцкан!" кличе др. Храст, а беше дотрчао са другог краја дворане. Сад се тек сетило девојче његових речи и крв јој удари у образе. „Тако вам и треба, господине докторе; за што нисте били боље на опрезу?" „А који је тај мој сретни такмац? Да није Корен?" пита бајаги Храст. „Погодите!" одговори Милица, и потрча госпођи Храстовој, да јој пожели сретну нову годину. И пл. Руда притече, те честита. Одмах по поноћи почело се разилазити друштво. Господин се Антун већ пре опростио и отишао, а сад се иодиже са Болетом и Храстом већина ожењених. Дворана за играње све се више празнила, али у трапезарији то више гостију. Певачи поседали око великог стола. За мало па не можеш распознати поједине личности, које од силна дима од цигара, које због чкиљавих светиљака. На све се стране лармало и галамило, да сваки час грмне која песма око стола, за који је поседало певачко друштво. (Наставиће се.)