Стражилово

Б Р . 19.

„Вазда на опрезу, и кад не би хтео. „Чувај се ласкача, што с' о тебе грабе „Хај, моје су силе биле тако слабе!" 1800 „Ја те молим, бабо, не говори тако!" •Над болним је оцем врли синак плак'о „Добра дела твоја не дају се крити „Кад бих мог'о само к'о ти, оче, бити." — „Буди бољи, синко!"... Ал шта се то чује!" — „Народ, оче, амо двору наваљује. „Био си му добар, па те љуби, слави, „Хоће да те види и да те поздрави."

— „Дакле ме мој народ ваистину воли?. „Ох, сада ме бољка много мање боли. „Бар ми нешто, нешто задовољства оста „Није срећа, ал је па самрти доста! „Кад краљ љуби народ, себи срећу кује „Отворите прозор, да се боље чује!" Ту затвори очи, тешку главу спусти, Ба се весну опет, па тихо изусти: „Пружи руку, дете; ходи ближе, ближе;

1810

1820

„Последњи тренутак ево нагло стиже, „Највеће је оду на самрти благо, „Кад уз одар његов стоји чедо драго; „Доста си ме им'о, доста си ме глед'о, „А кад одем Богу, сећај ме се, чедо! „Урежи ми натпис: „Срећу им'о није". „Ал не, нито... друго... нешто достојније... „Ха, видиш ли тамо како зора руди? „К'о из пустог сана да ме нешто буди, „Загонетан живот сад ми истом свиће „Оно лепо сунде моја срећа биће?... „Је л' то речца твоја?... или свирка звони?... ,,Ил' кори небески поје васиони? 1830 „Како ј' тамо лепо, види, сине, види „0, варљива земљо, иди, иди, иди" . . . Ту болник заћута, око себе гледну, По сутону тражи светлу слику једну. „Ох, ено је, ено... ја те видим, жено" ... Па с тужним осмехом на постељу клон'о, Умирући, краљ је — иовукао звоно. Живот му се буран полагано гаси, И гле! звоном среће своју смрт огласи.

АГИТАТОР.

РОМАН ИЗ СЛОВЕНАЧКОГА ЖИВОТА. НАИИСАО ЈАНКО КРСИИК. (Наставак.)

| рва је тачка био председников поздрав. МоР ао га говорити др. Храст, и он сврши свој налог кратко, али тачно, као обично, јер та тачка не гине никад из распореда. После поздрава отпевају певачи Ипавчеву песму: „Буди здрава, домовино!" Та је песма тако за срце срасла Борјанима, да није било читаоничке беседе, а да се не пева. Па општинство увек бурно пљеска певачима, ако је који солиста и промукао. Свакога, ко је ступио у Борју па позорницу, јавно хвале и одобравају му; за леђима га исто тако решетају и испирају њим уста. Такви су Борјански критичари. И по трећи пут се диже завеса, а за малим, незастртим столом, на којем горе две свеће, указа се Борјанскн бележник Божидар Копривац. Какав је, приметили смо већ у неколико, и пије нужде описивати га посепце, а особито не с тога, што ће се више пута јављати у овој пашој приповеци у својој правој боји. Баш кад се дубоко поклонио општинству, које га дочека, као пре и певаче, бурним пљескањем, те положио преда се на столић дебео рукопис и наместио

своје кости у плетену наслоњачу, баш тада уђе у дворану млади Борјански капелан. „бегуив!" поздрави га Корен, стојећи на улазу. „Добар вече!" отпоздрави онај. „ Изволите, господине Антуне!" шапну дебела кожарка, а седи у последњем реду скоро на две столице, па једну љупко понуди капелану. Он прими понуду, и пре него што ће сести, баци пажљиво поглед по општинству. То је млад свештеник, висок и мршав, али пуна, округла лица. Како га и Борјани зову обично по имену, зваћемо га и ми као и Борјани само: господин Антун. Бележник Копривац отпоче предавање. Најпре спомену, да ће говорити о астрономији и световима, који се врте и показују на небу, и о природи тих светова. Учитељ Скубе, који се јутрос довезао са Кореиом, гурну овога и рече: „Нисам ли вам рекао, да ће говорити о звездама?" Корен ћути. Узе прелетати погледом по дворани и по позорници а поглед му се увек заустави на првим седиштима, тамо, где је видио пл. Руду поред