Стражилово

306

СТРАЖИЛОВО

Б р . 20.

ИВАНУ ТРНСКОМ у СЛЛВУ пкдесетгодштбице ки.шкквпог му 1'лдл. Српкињице, цве!)Л. амо, да вијеио вевце шарне, Прапи цвеће, миомнр му пек Ти тонлу хвалу прати; Да китнмо дичну г.таву брата свога, 0рата мила, ј Штс у грудих наших ниче, да бујиије' све то расти, Иеривоја свога цвећем, свога луга, горе чарне, Да ти венча седу главу, што си несмом мог'о знати. Као што му је љубав жара врлинама вашим свнла! Што 'ио срце на срдашцу једва еамо уме касти.

ГГб. столећа свету белу причао си љубав ведру Ц дивоте, што у души зажегла Ти сила кечна, Н мнлоте, што- научи на мајчину тонлу недру, Те с усана просу Ти се бујна река медотечна.

Хај тоила је у нас љ/оав, к'о сунашце неба наша, Да загкдри старе грудп, а да гукну несмицама —* Топал поздрав лепих асона, руменике иуна чаша, Па да новом јекнеш веку онет новим „Кпе«п1елта"!

Што је сласти у тој реци, те заносп и осваја — 'Ла та лубав молитва је, а молитва много може, Мајчино Ти — жеиино је, Твоја несма њена днка. . Г. ва за то са свих страна молнтава лети чета, Е па тако том с.тадошћу и осваја. јер папаја, , А са наших са усана нримиће их вељн Боже, Ионда бива жиш. с.тикл—мајци хвала од иесника! Па чуј де нам, чио старче, оно српско: многа љета! .. Ј. С. Ч.

ОЛГА.

ii Р И II О В Е Т к А 13 ж И В О Т А, ИЛПНСАЛА МНЛЕВV си.чпил. (Нистаааи.

то се Павлова укуса тиче, могло му се само честитати, јер је Анђелија била млада и врло лепа девојка. Че-

дрска, да с њим прва поведем реч о томе, оставила сам, да се цела та ствар развије даље својим суђеним током, и у један мах ми се учи-

сто је бпвала у нашем кругу и ма да је била ' нк, као да је сасвим легла. од мене доста млађа, пас смо се две искреко Ја сам обично после подне од два до чедружиле. Намислила сам, да пазим на Павла, тир часа проводи.та у заједничкој намкнпжпине бих ли како год дознала, у колпко су осно* | цл. Павле је то знао, па како је и сам чо кад вани они гласовп, што се разносили о његовој п кад читао, дешавало се врло често, да ме је љубави према Анђелији. II у један мах ми се св мјим друштвом' изненадио. уч.ган као да је свет имао право. Томе сам се Том ири.тиком смо пријатно проводг. ;и: по зд чаво зарадовала, јер сам Аиђелији би.та нскре- некад лакрдишући а по некад бога ми т прено одана, н чекала сам сваки дан, да он то и тресајући најозбиљиије ствари у жпвоту. н за

призна, т. ј . да је у њеиих родитеља. запросн. Иа моје велико чудо приметим. да је Павле спрам Аиђе.тије са свим охладнио. Ко је мало

чудо смо већим делом бнли једног мншљења. Једног дана одем опет у »библнотеку«, па пре но нгго ћу сести да читам, пођем од једпог ор-

боље пазпо на његово поаашање према њој, мана до другог н станем разгледати књиге, комогао се увернти, да је очевидно избегава. Кад јима се наслови видплн кроз стаклена врата у год бн се с њом у друштву нашао, проговорио : орманова. бш с њом тек реч две. па н то само од беде; ! Између осталих неуредпо поразбацаш х књиу зпште понашао се нрема њо; гако, као да I га у једном орману тежало је и једно фвено. је с њом једном за свагда прекинуо. писамце. Није се могло внднти, коме је наме-

То није само мени уиало у очи, већ н дру-

њено, јер су на предњо] затвореноЈ му страни

гима, па чак и самрј Анђелији, од које сам тек бп.те Павловом руком, иснасане 'амо овв речп: онако узгред чула, да јој је то жао. Мислила ' 1п ћоо 81§по Утсез. сам и лшслнла, алп ннкако се писам могла до- Т ) писамце стОјало је доета времена на том внти, са чега се Павле тако променио. Било ми месту, па када га и опет угледах, пемис.шм, е је јако ,као, што ће се они разићн; али како га је Пав.те без сумње из пеха.тс ети забор пшо он мени — крај свега што је зкда се ја отправити. Гамаи ја тако премишљам. а [авле и Апђелија добро пазчмо — ннје ј свему ни- ! уђе као наручеп. шта сно.мин.ао, а ја опет нисам мог.та бити гако >А. и вн сте ми до душе красан чов>.