Стражилово
308
СТРАЖИЛОВО
БР. 20.
на го, ад само под тни услрвом, да и ви то заборавате, и да према меви будете сасвим искрени. Хоћете .ш'?* »Хоћу«. »Па реци-!' 1 ми без икаква околшпења, шта вас гони, да слику ту оставиго п даље затвореиу, или пск|«ио речеио: зашто мислите, да ће боље бити но вас, ако Аиђелију заборавите? Ирема ономе, што сам вам мало час ревла, могу слободно прш.аати, да је Аиђолија не само лепа, него и добра, а колико спм ја умела прозрети, чшш ми се, да ни она према вама није равнодушна •<. »О.н. о томе би се могло много говорити. Видите, мзни се по који пут и самом учини, да и она мари за меие, али после онет наиђу случајеви, који ме.о томе разувере. А тек ћете ми веронати, да сам ја о томе водио тачпа рачуна«. »Мо;вда сте је сувшне строго гледали и према томо иа неправди осудили«. »Ја се ретко варам; иа све кад би то и био случај, има н других у;;.рока, који ме гоне, да је заборавим«. »Па реците ми их«. Он заћута, а мени се учини, као да сам проникла, шта је мислио, па наумим да му номогнем: »Онда само још један уурок може бити, а то су њепе околности. Пустите ме. да онако искрено н лставиј!, као што сам ночела. Вама се чини, да је А н^елија девојка, која је — у кратко да речем — одрасла у изобиљу, нема ! мираза, а ие зва ни за какав рад; па се бојите, да својом заслугом не би могли подмирити | све оне потребе, на које је она научеиа«. Он ме запућено погледа па једва изусгн: »Можда имате нраво<. »А иа што то можда*? Вратите ми искре- ! ност искреношћу, на признајте. да је тако. Не бојте се; ако ико, ја вас нећу криво разумети. ј Али дозволите ми, да ва.м речем нешто, што ће | ићи вама обојама у хатар. Анђелија је истина 1 научила врло леио живнти. али је по природи ј таква, да би се могла на све навићи и у свачем ннћи. Колико су мени иознате околности њеног оца, и ја мнелим. »да она нема мираза. Не сећам се, да су њени родител.и икада о • томе грворили, али вас могу уверитв, да од вајкада веле, да ће, како им је кћп једниица, зета узетл у кућу а подмиривати му све домаће потребе. Према томе би зет'у сва заслуга остала заштеђена. Ја имам узрока, да т верујем, с 1
тога вам то и казујем. Рачунајте дакле, да ма и кроз неколико година само остав.вате своју заслугу на страну, зар не би заштеднли толико, колико би изнела сума, која би и у најгорем случају залегла приличан мираз То би, колико се мепи чипи, по вас бнло још бо.ве, а имали би уза се жену, коју љубите«. »То је дрникле истина. Али нустите сад мене, да и ја прозборим искрено. Знате ли ви, да се но месгу Ј говорн, да градоначеонпк, што се материјалног стања тпче, врло траљаво стоји. Неки доказују, да му је сво имање скроз задужено«. »Знам ја то н немојте мнслити, дабихшто од вас затајала, не бпх ли вас само приволела, да узмете Анђелију. Не, то не бих чинила никад, јер мислим, да не би било поштено. Али мени, којој су скроз познате њихове околности, можете веровати, кад вам кажем, да није тако лоше, као што се свету чини. Кад узмем у обзир, како они живе, као н то, како је градоначеоник умешан човек, онда ми се чини, да се он за цело морао постарати за своју породицу. Али најпосле немојте се ослопнти на моје уверење, немојте ни за тренутак помшиљати, да мене неки особити обзири гоне, да се заузимам за Анђелију. Ви ћете најбо.ве знати, на који начин ћете се уверити о свему, а што се еаме девојке тиче, ту се слободно ослоните на мене. Нли можда хоћете, да вам н ипаче помогнем? Хоћете ли, да се распитам у њених роднгеља, шта су наумили да даду уз кћер? Не бршште се ни за што, ја ћу знати, како ћу најумеснпје удесити". »Па молим вас, учините т.о, а ја ћу међутим нисати мом брату и рећи му све. гато сам од вас чуо«. Ове његове последње речи ниеу ме нн мало •Јзненадиле. Знала сам, да је од увек био нод туторством свог брата. Отац, мати, сесгра му, сви скуна нису били за њега оно, што старији брат му. Ја сам неколнко иута пмала прилике, да их видим једно уз др.уго, па сам се уверила, да је понашање његовог брата према њему било тако, да ј.е свакоме уиало у очи. Лепо, је кад ко нита старијег за савет, али да ко има тако мало слободне воље, као он, и то с тога, што се та воља сатире под руковашем братовљим. на чак и онда, кад су обојица зрелн људи, томе сам се чудила не само ја, већ сваки, коме је то било познато. Ја сам пебројено пута опажала, како је то вређало Павлов мушки понос, јер је увек хтео то да прикрцје, алн му нпје