Стражилово

Б р . 21.

СТРАЖИЛОВО

333

био. У том послу провео је иуне две годиие дана. Но како је држао, да треба да оснује и своју кућу и своју породицу, то није ни мисао женидбе с ума сметао Ночетком године 1871. испроси себи невесту, а на ђурђев-дан исте године и венча се са Јелисаветом Славнићевом из Новога Сада. Постигао је био сад све, за чим је тежио. Ова срећа достигла је још свој врхунац, кад му се пред Ускрс год. 1872. син родио. Како је весео и радостан био, сећам се као данас. У то доба нисам био у Новоме Саду, отшпао сам био са многим својим пријатељима у Вел. Бечкерек на српску велику бирачку конференцију, која је тамо за Цвети сазвана била. Кад смо се враћали с конференције —• а долазили смо лађом из Титела — дочекао нас је Коста на новосадској паробродској станици, и прва реч његова хитила је, да саопшти пријатељима велику родитељску радост. У своме кратком браку имао је, осим овог сина, још једну ћерку, која се родила, кад је Коста већ у велико оболео био, и која је иосле врло кратког века на неколико дана пре њега и умрла. Син ђура остао му је у животу, и данас је питомац српске новосадске гимназије. Г. 1872. донела је нромену и у јавном животу Костином. Рок, за који су угарска муниципална тела изабрана била, био је већ давно прошао. Те године требала су иста тела на основу новог муниципалног закона, да се у једно исто доба обнове и преустроје. Ово преустројство отпочело је било већ са укидањем мупиципалних и увађањем нових краљевских судова, што се у почетку г. 1872. и спровело. Покојни Коста није имао много воље за политичан живот. Правна струка била му је много милија, и он се као сенатор, као члан варошког суда врло добро осећао. Према његовој спреми и наклоности била су сада пред њим само два пута: или да остане судија, или да отпочне адвокатску праксу. Но ни ово последње није му врло годило. Он је знао, да у адвокатској радњи има врло мало правних послова. Сам је говорио, да су девет десетииа »кшефт« и мехаиичпи послови, а тек једна је десетина иосла стручно правна. У таквим околностима није му се било тешко одлучити. Као члан једног колегијалпог суда поднесе и он молбу, у којој је молио, да га за кр. судију наименују. Но како пијс имао вољу да место свога иребивања

мења, то је изрично захтевао, да га за Нови Сад ноставе. У првој линији захтевао је, да га поставе среским судцем, ако пак не, онда приседником судбенога стола. Коста је, као што напред поменух, и ако најмлађа, био ипак најодликованија снага у новосадском варошком суду. Ово је већ по себи могла бити довољна препорука за њега. Осим тога имао је прописане и добро свршене науке, па обилату праксу. Једном речи имао је и формалну и материјалну квалификацију. А место, које је захтевао, већ је и заузимао, — није дакле никако дошао са стране, да се утутне у нову организацију. Но и поред овога имао је он и још нешто, чега је већ онда у Угарској требало, да се штогод постигне, а то је нарочита препорука. Он је имао и препоруке, и то добре и похвалпе препоруке, па још са више страна, јер је поред све своје способиости био у политичном животу позпат и као »врло лојалан.« Па како је нрошао? Поред свију личних и стварних ирепорука није био наименоваи за судију. А и како да буде? Била је то онда голема јагма. Мађарски листови прозвали су иронично ову борбу »кепуегтегб1 ска^а« (битка иа лебном пољу). На 6000 разних места, која су се имала раздати, било је преко 100.000 потражилаца. Заиста је била то права битка! А места ова давана су већином као награда за политичне услуге. Ово је био Кости први и једини ваљда пораз у животу. Но тај. поступак поставл.ања судија уједно му је и очи отворио. Дошао је и он до уверења, да и код нас пе почива све на врло чврстом правном и моралном темељу. Политична борба, коју је српска народна слободоумна странка водила, била му је сад и сувише јасна и оправдана. Политичко уверење, које је већ нре 3—4 године код њега клицу ухватило, развило се и почело је сазревати. Остао му је сад још само један пут отворен, а то је била адвокација. Чим је престало делање варошких судова, одмах отвори Коста адвокатску каицеларију, и ако је још у статусу варошких чиновника био. До варошке рестаурације био је чиновник на расположењу. 0 рестаурацији пак поискао је место варошког фишкала. Решавање ових ствари није било више у рукама српске већиие варошког нредставништва. Били су сад већ други фактори меродавни, који су мањини и сувише повлађивали. Имбор сад већ иије више онако глатко и сигурно игаао, као до сад. Па било је и