Стражилово

334

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 21.

овде невих сметња и препона. Но Костаје био у грађанству популаран. Спреми п способности његовој није могло бити нриговора, те су тако и ове сметње отклоњене биле, и он буде сад за варогаког фишкала изабран, и као такав је и умрво. Од почетка свога јавног рада па до последњег часа био је у служби свога родног места, што је он за неку особиту дужност сматрао. Поред фишкалата водио је и приватну адвокатску праксу, која му је радња приличио ишла, тако, да је могао из ње леио своје скромпе потребе намиривати. У својој краткој пракси истакао се био и јавно. И то је било одмах у почетку г. 1872., кад је пред повосадским судбеним столом поред дра М. Полита и дра Ст. Павловића бранио једног (Луку Хајдина) од оне тројице, који су због тријераршеске демонстрације код новосадске алмашке цркве нротив ондашњег мапдатара Анђелића као нарушиоци службе божије оптужепи били. У својој обрапи ограничио се на чисто правно ноље, и постигао је како код самога суда тако и код ондашње велике аудиторије највећи ефекат. Тако је сад његов живот добио сталан облик. А он се у том стању осећао срећан и задовољан. Па као да му се и нарав променила. Оп је, до душе, и дотле био свагда добре воље и у друштву весео и расноложен. Но и та добра воља кретала се свагда у неким извесним границама збиље, која је била поглавита црта његовог карактера. Али последњих година његовог живота као да се и та збиља разблажила. Што је био узрок овоме? Да ли је била та околност, што је једном доспео у сталне одношаје живота, или можда ново књи-

жевно запимање са гааљивом игром ? — не знам пресудити. Тек он је био и сувигае задовољан! У то доба развио се у њему највећи интерес за књижевност. Еод њега није випге било оног почетничког устручавања. Он је српску нозорницу сад тагата богатио својим гааљивим играма, и почео се и такмичити за књижевне награде, што их је »Матица Српска« расписивала. Његово »Љубавпо писмо« добило је такву једну награду. Год. 1873. изабрала га је »Матица« за свога потпредседника, и ако се овоме избору живо опирао. А при крају исте године извео је најлепшу своју замисао. достојну потпредседника »Матице Српске.« У оно доба није било у Срба ни једног књижевног и забавног листа. Није га било већ од неколико година. Политични живот апсорбовао је сву умну снагу српску. Свакојако била је ово аномалија. Увиђао ,ју је многи, но ваљда никоме није жао било, што је тако, као Кости. С тога он у јесен г. 1873. сазове једно коло пријатеља себи, да се посаветује с њима, како би се овој потреби задовољило и ова срамота отклонила. Он је био одушевљен за покретање новог листа, и одмах на нрвом скуиу буде закључено, да се лист покрене. То је био »Јавор«. Ни у једном своме послу није ваљда толико уживао, као у овом. Са каквом је само ревногаћу претплатнике купио! Без сумње је то његово одугаевљење највигае допринело, да је ново подузеће и у самом народу са највећим одугаевљењем било примљено. Ови ти моменти били су најлепши почетци једног живота, који је много, врло мпого обећавао. МУХАМЕДАНСТВО И О Д Н И К 0 л

мгажноги књижевници наши шездесетих и седамдесетих година узимали су сижете сво* јим несмама, нриповеткама и другим радовима из живота потлачене раје у турском царству. Ко је ијоле пратио развијање тадашње књизкевности, лако ће се сетити, каквим се начином писало о Турцима, о њиховом Алаху, о пророку, о џамијама и о полумесецу, а сетиће се такођер, како то није било баш ни мало у рукавицама. Колике само песме

НАША КЊИЖЕВНОСТ. Е Ш У М 0 Њ Е. „Кљижевник треба да буде политички војник, а његова деда политичке основе у белетристичком облику." С. Вепгеров. Змајеве и Јакшићеве одишу осветним гњевом против „крволочних" и „зверских" Турака, а исто то било је и у приповеткама Владана ђорђевића, драмама Матије Бана и радовима многих других. Овде су наведени само први и најзначајнији представници наше књиге. Такав начин писања достигао је свој вршак за време босанско-херцеговачкога устанка, српско-турскога, црногорско-турскога и руско-турскога рата. Грађе је било доста: ваљало је само