Стражилово

В р. 21.

СТРАЖИЛОВО

335

измислити какав страшан догађај, довести читаоцу пред очи неколико чета Турака крвавих очију, с ханџарима и дугим пушкама, ваљало је испалити неколико хитада, сасећи — наравно све на папиру — неколико мајки и невине деде, ириказати тамницу, вешала, па ето ти готове красне песме, приповетке, или већ што ти хоћеш, из живота потлачене раје. Посао не толико тежак, колико благодаран. Еле, беше тога доста. Ова фаза наше лепе књижевности морала се прећи, а може се у неколико и оправдати, кад се узму у обзир тадашње прилике. Снивало се увек о ослобођењу потиштене браће из петстолетнога ропства, о уједињењу Српства и о многим другим лепим стварима, од којих данас нема ни помена, па се мислило, да ће се тим начином донети бар камичак згради среће српске. Па ако и нису ти радови учинили за ослобођење раје оно, што су н. пр. Тугењевљеви „Ловчеви записници" и друга дела за ослобођење руских мужика, Волтерова дела и Марсељеза за Француску а Бајронова. за Грчку, ипак су у толико добро дошла, што су подржавала симнатије ирема једнокрвној хришћанској браћи у турском царству. Међу тим, у ствари не беше толике потиштености, и на сву се меру нретеривало у броширама и дописима из тих крајева. Вило је у тим вестима много хипербола и ђаво се приказивао црњим, но но што је био. Оставићемо на страну крволоштва за време ратова и устанака, — та ратови међу најцивилизованијим државама не прелазе без ужаса и грозота! — али се мора нризнати, да Мухамедовци нису били баш онако бесни и крвожедни, каквима су их описивали писци, који их никада нису ни видили. 11а ако и јест било у Мухамедоваца насиља, охолости и неправде, — а то није најпосле чудо код људи скроз необразованих, — ако и јест раја морала пред богатим бегом и агом сјахати с коња, ако и није хришћанин уз Рамазан смео чарпшјом запалити цигару, ни обући боље одело, ни погледати хануми под фереџу, ако и јесу кадије волили Турчину него Влаху, —• опет то није било веће зло, него кад данас, бива у слободно време, преотима сељаку земљу и рад досељеник Немац, занатлији чини конкуренцију рђавом али у полак јефтинијом робом маџарски Чивутин, а трговцу преотимље радњу бог те пита ко !... Тако је бар онде, где се састала култура с простотом, исток са западом — у Босни и у Херцеговини. Нек не мисли нико, да сам овде узео писати апотеозу Мухамеданству и прати га од дела и недела његових. Намера ми је само, да у неколико речи истакнем једну велику иогрешку нашу, која се донекле могла оправдати пре, али које се данас ваља врло чувати. Треба да се манемо већ једпом

бесмисленога нападања на Мухамедовце, јер ради неколико бомбастичних фраза, песама и приповедака није вредно завађати се с читавим једним делом нашег народа. .. . .... Нашега народа, јест, јер Мухамедовци у Босни и Херцеговини крв су наше крви, листак наше горе, а синци давнашње, једне наше мајке. Па би требали за љубав слоге, за љубав братства и пријатељства с њима да се уздржимо од свакога вређања, ругања и погрђивања њихових светиња. Откако је оио Босна и Херцеговина устанком својим насела и нашла се у ономе, чему се није ни у сну надала, утишаше се по нешто ратоборна срца наших песника и прииоведача. За последњих седам, осам година једва ако се гдегод у новременом часопису јавила песма или новела кога полетарца књижевника, у којој се говорило о „клетом Турчину", о личини и коцу. То је дошло само собом, и добро беше, што је било тако. Али у најновије доба канда опет хоће да се позлеђује стара рана, а из заборава да се извуче некадашња мржња против мухамеданства, нарочито онога у Босни и Херцеговини. Извлаче се старе успомене из јаничарских времена, из владања Абдурахман-паше и господства Фазли-пашина. Описују се ондашњи јади рајини, а те страхоте се некако чудновато нрииоветком стављају у перспективу с данашњим мирним временима. Је ли та и така тенденција данас умесна или не, лако је погодити, ако се само малко боље и дубље о свему размисли. Представником таквога начина писања истакнуо се Божидар Никашиновић Вршчанин, иначе мој добар пријатељ и друг, па бих баш тим пре желио да прихвати и уважи ово неколико речи. У неколико последњих месеци изнео је на јавност неколико нриповедака, на у свима редом црта турске зулуме; помињемо: „Јусуфико и Мејрамикја", „Арапова одаја у „кули Ченгић-аге", „Фазли-пашина липа", (у „Стражилову") и „На Бјелавама" (у календару „Годишњаку"). Апстраховаћу овде композицију, технику, дошљедност или недошљедност народнога говора и провинцијалних фраза, а узећу у обзир само ону главну црту, која се као црвена нит провлачи кроза све те радове: огшсивање зверства и окрутности турске. Да видимо, каковим то начином бива. „Гора је звијер Турчин на дому него ли вук у гори!" узвикује се на једноме месгу. - „Турчин ће за паре и оца објесити, а за паре и највећег зликовца пустити", на другом. „Јадна раја не смије ни да се из куће помоли, јер би на мах било пасјег меса за турски рамазан", казује се при описивању положаја хришћанског, а мало ниже има још невероватнија рефлексија: