Стражилово

Б р . 22.

СТРАЖИЛОВО

339

бав најлакше постаје из сажаљења, особито онда, кад се то двоје, што се заволели, тако скроз иознају, као што смо се познавали нас двоје. Међу тим се ои спремао, да иде својима у иоходе. »Олга, у које ћете доба бити данас сами код куће? Хтео бих да вам кажем збогом,« ословио ме је тога дана, кад ће се кренути на пут. »Кад ви будете хтели,« одговорих му кратко. »Доћи ћу у три сахата.« И дошао је. »Е, и ја ћу имати да урадим велик посао, док стигнем кући,« рекао је између осталога, седећи уза ме на дивану. »Какав је то посао?« »Олга, немојте ме питати, кад — —« Није довршио. Настаде дубока тишина. То дуго ћутање било је мучно нама обојима, па и опет ни једно не изусти ии речде. Ја сам га гледала. Груди му се таласале као узбуркано море. Одједаред пређе руком преко чела па прошапће: »Тешко мени!« Затим ми приђе ближе па ми грчевито стисне руку. Док је моја рука била у његовој, беше ме обузео неки чудноват немир, и ја осетих, да дрхћем. Хтела сам тај немир прикрити, али је све било узаман. У немој се тишини са свим јасно чуло, како ми удара зуб о зуб. »Шта је вама, Олга?« изусти он готово нечујно, а крај свег мог отимања не пушта ми руке. »Бама је зло, ви сте у грозници,« дода мало јасније. Погледам га. ,Ја ни једној девојци не бих признао, да је љубим, све дотле, док она не би то погодила,' те његове речи зајечаше сад у души мојој. Једва се могох ослободити његове руке. Ухватих се за теме, јер сам мислила, да ће ми мозак прснути, затворих очи па прошаптах: »Павле, реците ми, јесте ли ви са собом на чисто, чини ли се вама или ви мене доиста љубите?« Он се за време, док обоје ћутасмо, дохитио био шегаира и хтеде поћи, али кад чу те моје речи, испаде му шешир из руке, затим се окрете од мене, покри лице рукама и ја зачујем, како неданимице стаде шапутати: »0 Олга, Олга ! 0 Олга, Олга!« Одједаред ми приђе ближе, седне уза ме, па завапи најозбиљније: »Олга, ја вас љубим!« Иза тих његових речи опет је настала ти-

шина. Само се чуло његово нагло дисање. 0, како ми је било у тај мах! Неко слатко миље обузе ми сву душу. Сва моја нрошлост беше нестала, потонула у море заборава, а садањост ми засија најсветлијим лучем нове среће. Та и мени ће синути лепгаи дани, та и ја нећу само трајати иего и живити! Те мисли њихале су моју душу, која је ускрсла из смрти мојих јада и оживила новим радосним животом. Из тога заноса пробуди ме Павлов глас. »Олга, а знате ли, шта ја треба иза тога вас да питам?« Главом сам дала знак, да знам, јер не могох проговорити. »Па?« питао је он даље, »шта ви имате мени да кажете? »Та како можеш још питати? Зар не умега и ти погађати? Зар не видиш, да те љубим? Заволела сам твоју душу, која мене тако разуме.« Све те речи нрелетише преко мојих усана, прелетише, али ту и застадоше. Ја нисам могла ништа да му кажем. »Олга, за име бога, за што ћутите? Зар немате нигата да ми кажете?« занита он поново, али сам ја ћутала и даље. Нисам осетила, кад ме је ухватио за руку. Тек када ме око паса хтеде обухватити, осетих, да је са свим уз мене, и ја му се извих иснод руке и отиснух га полако од себе. Он је неко време био миран. Онда ми нагло приђе ближе, једпом руком грчевито стисне моју руку, другу ми обвије око врата па се пагне над моја уста, да ме пољуби. »Не!« цикнем из гласа, приберем сву снагу и отиснем га поново од себе. »Олга, немојте ме пустити да тако одем. Не ће бити добро.« »Кад се вратите,» једва прошапћем. »Не, ие! Сад, сад ми реците, што имате да ми кажете.« Тако је он говорио, али моја ироклета поносита уста као да се за навек склопила. Сав мој девојачки понос слегао се на моју душу, па ми шапће: ћути! Ои је још неко време седио, па онда се дигне, узме у једну руку шегаир, а другу иружи мени. »Збогом, Олга!« Ја му ћутећи пружим руку. Он је пољуби па пође. Дошав до врата, осврне се још једном мени и застане. Као да га сад гледам и слушам! »И опет вам кажем,« рече, »да писте добро урадили.« Иза тих његових речи врата се затворигае те ја осгадох сама.