Стражилово

340

СТРАЖИЛОВО

»Павде!« витшух из гласа а сва моја љубав, сви осећаји моји, понос, и најпосле очајнички страх, да можда нисам добро урадила, што сам га пустила, да тако оде, све, све је

то било изражено у тој једној речи, која је можда више личила крику но речи. Али сам ја заман викнула. — он се није вратио. (Наставиће се.)

АГИТАТОР.

РОМАН ИЗ С ЈОВЕН АЧКОГА ЖИВОТА. НАПИСАО ЈАНКО КРСНИК

У.

^ орен и доктор Храст разговарали се дуго и . врло живо. На послетку напише одветник

дугачко писмо и преда га Корену с налогом, да га однесе одмах у јутро Болету на Дреново а уједно да га и усмено извести о положају. Храст мораде ићи послом оближњем суду, па намисли, да до вече, кад се врати, утаначи са Болетом све, што је нужно, јер у њега се потпуио уздао. С почетка није ни помишљао одветник, да кандидује, али отпор и непријатељство, којим се против њега подигли, дирну га и подстаче, да ради из све снаге за своју кандидацију. Ко радоснији од Корена! Сутра дан похита на Дреново. С немирним неким весељем обузела га уједно мисао, да ће видити Милицу, а можда и говорити с њом, јер и ако је често покушавао, да утаји у себи те осећаје, ипак га увек нешто на дну срца копкало, нешто, као што и он каткад вели, слично љубави наснрам те девојке. Кадгод је о том мислио, смешио би се; а ти га осећаји обузимају увек, кад седи ноћу над отвореном књигом. Поглед би упрг.о у бели зид, а мисли му лете тамо према Дренову. „Снови, снови!" вели скоро увек и свагда љутито заклопи књигу. И данас, како иде онамо, обузимају га ти осећаји. И за дивно чудо, он им се не опире, него им се страсно подао, као у нади, да ће им моћи дати одушке једино онда, кад види ону црнооку девојчицу. Изван Борја сретне кочије, а нознао их већ из далека. Биле су Меденове. Елза се вози у варош. Кад отпоздравила Корена, њему се чинило, да није била још никад тако пријатна као данас. „Аха, и то је због кандидовања!" мисли Корен, али ипак не мога а да не погледа за колима, кад прозврјаше. „Та иде за цело, да агитује. Хвала богу, те је нисам послушао и отишао к њима, кад ме позивала!" Поглед на бели Дреновски дворац, којисе указао иза савијутка, пробуди с нова у њему осећаје од отојич; и што ближе дворцу, све лакше корача. То је човек, у супрот својих тридесет година, као мла-

(Наставак.) дић од деветнаесг, који порумени, кад сретне своју милу. Данас му је срећа наклоњена. Кад нропитао за поседника, рекли су му, да није ни он ни његова госпођа код куће; отишли су у град. Служавка, која му то рекла, види на њему, да је дошао важним послом, па настави: „Госпођица Милица је код куће!" „Пријавите ме дакле!" рече Корен и уђе у собу, кад му отвори служавка. Љути се, што му срце живље куца, но не може шта силом. Не потраја дуго, ево Милице. Заруменила се мало, и поздравила га природном пријазношћу, као старог познаника па му пружила руку. „ Шта значиваша посета? Канда нешто необично?" „Тако је! По вас не ће занимати; за цело не! Избори — избори!" одврати Корен. „0, то је ваш елеменат!" осмехну се Милица. Она седне уз прозор; он се спусти на онижу столицу поред ње. Из почетка није мислио разложити јој све потанко, чега ради је дошао; али по мало, па се пусти у најопширнији говор о разним кандидатурама и о агитацији, која ће за цело отпочети по вароши. Љутио се, кад је говорио о влади, замерао свом колеги Антуну и клерикалцима; а кад је споменуо Медена, дође тако у ватру, да је заборавио, да је пред њим девојка, која тешко да разуме његово узбуђење. „Но ви сте ипак пријазни са свом том господом?" запита Милица. „Пријазан? У таквом положају не вреди већ пријатељство, а још мање пријазност!" „Не појмим". „Чини вам се; али претрпите се, госпођице ! Скоро бих вам и зкелио, да вам то остане непознато; али не ће — свакако не! Кад упознате живот и све његове страсти и тамне стране, све наде и обмане, срећу и несрећу, — о госпођице, верујте ми, — кад ступите једном ван своје тихе заветрине, онда ћете појмити. „А, мој отац није такав! Смеје се, кад говори о политици и агитацији, — како већ зовете те своје забаве. На ја мислим, да се не би могао никад ни с