Стражилово

Б р . 22.

СТРАЖИЛОВО

341

ким посвађати због разлике у мишљењу у таквим питањима". „Можда у мирним часовима и док човек још не ступи сам на позорницу; али, госпођице, овогодишњи избори увериће вас о противном". „Молим вас, господине Корене! Ви велите, да ћете се борити овог лета само за народност, за словенство; а како је — та сами сте рекли, да су и ваши противници, као господин Антун, народњаци, па и Меден хоће да је народњак?" „Та господа имају друге намере. 0 Медепу нећу да говорим, јер ако постане народњак, онда је ветрењак, а ми се не радујемо баш толико покајнику грешнику, колико се радују горе на небесима. Немшкутар остаје немшкутар, и тај му срамотни жиг остаје на веки, па радио он што му драго. Друго је са Антуном! Он је народњак, то је истина, али њему није народност прво. Он је прегалац за веру, на тек онда за словенство. Норед тога имамо још господе, за коју се не могу одушевити: то су наши владини народњаци. До сад немау нашој вароши ни једног правог представника те странке, но бојим се, да ће за који дан искрснути". „Па за што се тих бојите?" „ Јер су половни! За сваку, па и иоловну корист, која им је у изгледу, кадри су жртвовати ти људи — ако је нужде — највеће светиње наше народности. У осталом госпођице, што да вам и говорим о том?" „Занима ме, кад ми причате о тим стварима, и ако их потпуно не разумем; — истина, све ми је ново!" Корен је сад у свом елементу. Захукао се, па јој узе говорити и даље о политичннм питањима, а заборавио, како је неуместан тај разговор у друштву младих девојака. Понда напусти уско поље домаћих политичних прилика и пође приповедати о словенству у ошнте, о историји и броју словенских племена и ватрено одушевљење, гато се сад узе излевати из његових речи, силно се косну младе слушалице. Сво њено васпитање било је у немачком духу; још једино, што није заборавила словеначког језика, који је још као дете научила; а сад јој се поче откривати нов свет, нова позорница, и што је неколико пута, док је Корен говорио, приметила: „0, па то ми је сасвим непознато", није била само обична примедба, него израз истинитога ждљења, што јој доселе било то непознато. Са мале дворске куле чу се звоно, које је јављало радницима у оближњој Болетовој радионици, да је подне. Конципијенат се баш трже, јер није мислио, да

се тако дуго задржао. Даде Храстово писмо Милици, да га преда оцу и опрости се. „Што не дођете више пута?" запита га Милица па порумени. „Тако смо сами и напуштени, а и оцу би било често мило друштво". Испрати га весело до капије и ту му још једном пружи руку. Некако јој чудно око срца, кад се вратила у собу. Стала пред огледало, згладила косу, као да јој је била у нереду, па огледа своје зарумењено лице. Понда се окрену и отрча у другу собу, да спреми плетиво. И ту јој није било станка. Врати се натраг иевајући весело, те приђе к прозору, откуда пукао леп изглед по свој долини. Тамо доле вијуга се пут, што води у Борје, и баш тамо под кланцем корача брзо наш познаник. „Хоће ли се осврнути?" То јој питање дође у главу, а с њим и крв, та издајничка крв! И гле! Онај тамо доле осврну се на савијутку. Но њу није могао видити, јер већ при првој помисли, да би је могао спазити, стала је она за широке завесе; а било је и сувише далеко. Видио је само бели зид и високо зовино грање, што изнад њега стрши а тек напупило. Пред Борјем сретне опет Меденове кочије. Гоепођа Елза, која се враћала кући, спазила већ из далека конципијента, те рече кочијашу, да стане. „Извините, господине Корене !" вели, па се осмехну, што је могла љубазније; „радо бих говорила с вама о важним стварима. И ја и мој муж. Дођите, дакле, вечерас к нама у двор ..." „Није могуће, милостива; вечерас пе могу, зкао ми је", прихвати он, а зна добро, шта желе Меденови. „Шта ви имате тако хитно?" Корен уме да буде кадгод и заједљив „Видите, милостива, вечерас имамо врло важан договор — о кандидату за сабор!" слаже, али се одржа сасвим невин. „0—о! Но, и ја бих баш о том рада да с вама говорим!" „Ви, милостива?" „Не бојте се! Ја не кандидујем. Но мислим, да би се могли споразумети, што се тиче кандидата, — а ваша реч много вреди." Наслони се на кола, па узе гледати конципијента, да га чисто ватра подиђе. Али он остаде непоколебљив. „Дођите на збор," пошали се Корен, „послаћемо вам позив." „За што не? Па имам и ја право избора у вароши !"