Стражилово

354

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 23.

ОЛГА.

ПРИПОВЕТКА И 3 Ж И В О Т А. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИЕА. (Наставак.)

лаги боже, шта ли сам у тај мах патила! Какве ли се мисли нису врзле по мојој памети! У очајању сам кршила руке. Призивала сам бога у помоћ и молила га, да ми улије снаге за све, што сам имала да поднесем, и да ме упути, шта да чиним. Најпосле ми се учини, да би најбоље било, да одем Ружићевима и да га потражим тамо, па да му кажем све, што је требало. Та ја ћу га, мишљах, још наћи тамо. Лађа се креће тек пред вече, сад је било још доста рано, а он је зацело још код Ружићевих, јер им је рекао, да ће се код н>их бавити све до свог поласка. Нисам ишла, летила сам, док сам дошла до њихових врата. Али ту застадох дуго, врло дуго. И опет се у мепи поче борити љубав и девојачки понос. Застала сам, прислушкивала сам, чула сам свирку и познала сам по томе, да је он ту. Ваљало ми је само додирнути кваку те би врата била отворена. И рука ми се у један мах диже, али се и опет спусти. Гледала сам кроз стаклена врата — у предсобљу није било никог. Стојала сам тако још неко време, борећи се сама собом. У муци сам на хладиом окну од врата хладила своје зажарене образе. Одједаред се са усана ми отрже гласно очајно »не могу!« па као помамна одлетим опет у своју собу. »Шта ћу сад?« понављала сам једно за другим. Знала сам, да су му његови намепули девојку те тврдо наумили, да га њоме ожене, јер је та девојка тобоже имала дваиаест хиљада мираза, а што се њему није свидила, о томе они нису хтели да воде рачуна. Годинама су му о њој говорили и препоручивали мује. Бидили су. да им он на све то никад није онако одговарао, како би они хтели, али су они преко свега тога прелазили, јер су по што ио то хтели да имају богату снаху. 0 свему том мислила сам у тај мах, и страховала сам, дамуисада, кад им стигне, не почну о њој говорити. Нисам до душе сметнула с ума ни то, да им се он до сад умео одупрети, али се сетих, да се много што шта опет, што је он хтео, није збило зато, што су они томе били противни. Па ако га сад опет дочекају са својим старим жељама, а он мене није разумео — о, једна мисао гонила је другу, а ја пикако да иронађем, шта бих могла

учинити а да угодим и срцу и поносу. Борећи се тако иисам целу ноћ ока свела. А кад је свануло, седох и написах му писмо овог садржаја: У дугии мојој иеирестано одјекују оне ваше речи ,не%е бити добро' иа се бојим, да ме нисте криво разумели. Кад се вратите иа чујете за узрок Л10Г Иутања, уверепа, сам, да ми не само неЛете замерити, веЛ Иете ми дати за ираво. До скора среИна виђења! Олга. Иза тог писма била сам се мало примирила, па и опет сам у великом нестрпљењу чекала његов повратак. По доласку његовом видила сам га ирви нут код нас, али смо мало говорили, јер не могосмо бити сами. Затоје сутра дан дошао само мени. Седио је крај мене, али је прошло богме доста тренутака, док је проговорио : »Олга, ја сам добио вашеписмо.« Тада узе моју руку и стиште је грчевито. Ја сам у тај мах престала мислиги. Заборавила сам на све, глава ми и нехотице клону на његово раме и ја прошаптах: »И ја вас љубим.« Он се трже, ухвати се обема рукама за теме, па викну очајно : »Олга, Олга, зашто ми то нисте рекли онда, кад сам пошао.« Па онда клонувши дода испрекидано: »Сад — сад је све доцкан — ја сам — -« У мени као да се крв следила. Укоченим иогледом гледала сам, како се мучи, да ми нешто каже, али му реч застаје у грлу. »Шта сте учинили?« питала сам а осећам, да ми глас од страха дрхће. Њему се отпусгише руке, глава му клону на груди, изгледао је као покајни грешник, коме је прочитана смртна иресуда. »Био сам код оне девојке. Сад знате, шта сам учинио.« Ја сам то чула, али шта је даље било, не знам, јер мене поче остављати свест. Кад сам дошла себи, држао ме је он на својим грудима и обасипао ме пољупцима. Једва се могох отети. Немој ме гонити, да ти казујем, како ми је било онда. Не могу о том да говорим, тешко ми је. Пеко време смо обоје ћутали.